Njen duh je avanturistički, a priroda znatiželjna. Smatra da sve što stvara je produkt upravo toga, zato je uspela da objedini različite oblasti i da podjednako uživa u svemu što radi.
Violeta trenutno vodi emisiju na televiziji Kopernikus “Ni crno, ni belo” u kojoj su joj gosti kvalitetni ljudi koji se bave raznim vrstama umetnosti. Od onih najpoznatijih i najpriznatijih u svom poslu, pa sve do mladih, novih autora koji stvaraju nova dela vredna divljenja.
Za sebe smatra da je veliki optimista, pa s toga njena emisija nije niti crna niti bela. Svesna moći medija, koji formira ukus nacije, odlučila je da širokom auditorijumu predstavi umetnike koji zavređuju svačiju pažnju.
– Obrađujem teme koje se tiču aktuelnih događaja iz kulture koju sagledavam iz široke perspetive, kao fenomen koji obitava u svim sferama života, a ne samo umetnosti. Kultura bi trebalo da postoji u svakodnevnici, komunikaciji, modi, medicini, saobraćaju, estetici… U našoj zemlji postoji mnogo plodnih umetnika koji nemaju priliku da se javno predstave. Iako mi kolege govore da je rad u kulturi borba sa vetrenjačama, ja verujem u suprotno i izuzetno sam srećna što imam prilike da radim i stvaram baš ovakav koncept – kaže Violeta.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Violeta Dimitrić Aleksić
Njen “zadatak” je da mlade umetnike tokom razgovora opusti, da im svojom spontanošću i neposrednošću omogući da pokažu sebe onakvim kakvi jesu, bez treme i nelagode. Nebrojano puta je od sagovornika dobijala komplimente nakon intervjua, i zahvalnice za ugodan razgovor.
Ona je njih naučila lakoćom gostovanja, a njoj su svetski priznati ljudi ukazali na jednu značajnu stvar.
– Što je osoba uspešnija, to je jednostavnija za komunikaciju. Nije reč o njihovoj lažnoj skromnosti, već o svesti o vrednostima potkrepljenih delima, zbog čega su lišeni varljivog uticaja ega – kaže Violeta koja iza sebe ima niz uspešnih intervjua sa svetskim ličnostima poput: kubanske književnice Soe Valdez, engleskog pisca Tonija Parsonsa, italijanskog Frederika Moće, američke novinarke i pisca Tes Stimson, mnogih poznati režisera i politikologa…
Jedan od, kako navodi, najuspešnijih bio je intervju sa Nikom Vujičićem koji joj je otkrio da su istinska lepota i radost – sam život.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Violeta Dimitrić Aleksić
Osim što je uspešna u polju novinarstva, njena velika ljubav je i književnost, što je i studirala. Sada piše roman, sazdan od 22 poglavlja, koja predstavljaju neobično putovanje kroz različite sfere života na granici stvarnosti.
– Neka slučajnost ili proviđenje, ne bih mogla da definišem, me je odvela u Moskvu i tamo sam počela da zapisujem impresije, i valjda energija ruskih klasika koja i danas lebdi nad Kremljom, probudila je u meni poriv za pisanjem, i tako je počeo da se rađa roman. Imala sam takve nalete inspiracije da u pojedinim trenucima nisam mogla da zaustavim misli, morala sam da ih govorim u diktafon jer ono što bih napisala u polusvesnom, kreativnom magnovenju nisam mogla da dešifrujem u racionalnom stanju i tako sam počela da pišem roman “Dragonova suza” – otkriva Violeta.
Pored svih obaveza i hobija koje ima, njen dan ispunjen je do poslednje minute. Ipak, našla je mesta za još jednu ljubav, a to je astrologija.
– Posebno me zanima slovenska astrologija, pa sam na predlog moje drage prijateljice i izdavača počeka da pišem i tu knjigu. To je ozbiljan poduhvat u smislu prikupljanja činjenica, podataka i njihova sublimacija za one čitaoce koji se ne bave profesionalno ovom tematikom. Potrebno je objediniti mitologiju, istorijske podatke i ezoterijske simbole – iskrena je Violeta.
Ana Ivanović rođena je u Beogradu, a teniski reket je prvi put držala u rukama kao petogodišnja devojčica oduševljena tadašnjim uspesima Monike Seleš čijim je stopama htela i ona da krene.
Počela je da trenira intenzivno tenis od tog trenutka, a za vreme bombardovanja Srbije od strane NATO-a 1999 godine, Ana je trenirala u jednom bazenu sportskog centra u Beogradu. Zbog takve situacije u zemlji i loših uslova za razvoj svog talenta, Ana sa 14 godina napušta Srbiju i odlazi u Švajcarsku. U Bazelu je pronašla menadžera koji joj je dosta pomogao u njenom daljem razvoju i tako je krenula njena karijera.
Vest o povlačenju Ane Ivanović iz profesionalnog tenisa je mnoge iznenadila. Nekadašnja prva igračica sveta odlučila je da se povuče u 29. godini zbog, pre svega, nemogućnosti da se i dalje takmiči na najvišem nivou.
Ovu vest Ana je sa fanovima podelila preko društvenim mreža u videu koji je sama snimila kako bi informacija o njenom napuštanju profesionalnog tenisa stigla prvo do ljudi koji je vole i prate.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
– Imam važne vesti koje želim da podelim sa vama, nisam htela nigde drugde da objavim ovu informaciju jer mislim da vi zaslužujete da saznate prvi. Odlučila sam da se povučem iz profesionalnog tenisa. Teška odluka, ali ima dosta razloga za slavlje. Igram tenis od pete godine, kada sam videla Moniku Seleš na televiziji. Roditelji su mi pružili puno podrške, a svojevremeno sam bila prva na svetu. Bila sam prva na svetu 2008, osvojila sam 15 WTA titula, igrala tri Grend Slem finala, Fed kupova, kao i mnogo nezaboravnih mečeva. Mogu reći da je to odlično za devojku iz Srbije, ali pošto više nisam u mogućnosti da se i dalje takmičim na najvišem nivou, moram da se povučem. Šta dalje? Postaću ambasador sporta i zdravog života i istraživaću prilike u biznisu, modnoj industriji, između ostalog. Takođe, imaću više vremena za svoje filantropske aktivnosti, uključujući i rad za UNICEF. Pored toga, ko zna? Sve što mogu reći je da živim svoje snove i zaista se nadam da ću pomoći drugima da rade to isto. Zato, nemojte biti tužni. Budite optimistični uz mene. Šaljem ljubav i veliku zahvalnost svima koji su mi pomogli da živim najlepši život. Volim vas sve i hvala. Vaša Ana– rekla je Ivanovićeva.
Ana Ivanović je u karijeri osvojila petnaest VTA turnira, uključujući i jedan grend slem turnir, Rolan Garos 2008, pobedivši u finalu Dinaru Safinu. Već plasmanom u finale tog takmičenja postala je prva teniserka na VTA listi, na kojoj je provela 12 sedmica.
Dospela je do još dva grend slem finala, na Rolan Garosu 2007. i na Otvorenom prvenstvu Australije 2008. Takođe, na Vimbldonu je igrala u polufinalu 2007, dok joj je najbolji rezultat na Otvorenom prvenstvu SAD četvrtfinale 2012. godine.
Osvojila je tri turnira prve kategorije: Berlin, Montreal i Indijan Vels. Godine 2010. i 2011. osvaja poslednji turnir u sezoni, takozvani utešni masters VTA turnir šampiona na ostrvu Baliju.
Sa saigračicama iz reprezentacije je došla do finala Fed kupa 2012. godine. Učestvovala je i na Letnjim olimpijskim igrama u Londonu 2012. i Rio de Žaneiru 2016. godine.
Šira javnost je prvi put čula za nju kada je dostigla juniorsko finale Vimbldona 2004. godine, ali izgubila od Katarine Bondarenko. Takođe, 2004. imala je 26 uzastopnih pobeda, osvojivši 4 ITF turnira na kojima je učestvovala.
Iako je veći deo svoje karijere provela među dvadeset najboljih ostaje žal da nije u pravoj meri pokazala i prikazala svoj ogromni talenat.
Za 13 godina bavljenja tenisom osvojila je ukupno 15 titula, uključujući i turnir iz Premijer Serije, dok je sa reprezentacijom Srbije poražena u finalu Fed kupa od reprezentacije Češke. Branila je boje naše zemlje i na Olimpijskim igrama u Londonu i Rio de Žaneiru, dok je za deset godina sakupila 29 mečeva i ostvarila 20 pobeda.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Ana Ivanovic
Jednako uspešna bila je i u marketingškim vodama, pošto poseduje doživotni ugovor sa proizvođačem sportske opreme Adidas, kao i Rolexom. Ambasador je UNICEF, dok se ove godine udala za prosavljenog nemačkog reprezentativca Bastijana Švajnštajgera.
Poznata kao jedna od najlepših teniserki sveta, Anin ljubavni život je često bio buran pa su o njenim vezama često brujali mediji.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Pre nego što je upoznala nemačkog fudbalera i sadašnjeg muža Bastijana Švajnštajgera, lepa Ana je uplovljavala iz veze u vezu.
Svaka ljubav je bila kratkog daha i činilo se da Ivanovićeva nikako ne može da se skrasi. Tako su Ana i Fernando Verdasko zvanično bili zajedno od novembra 2008. do januara 2009. godine.
Sa Adamom Skotom je veza bila burna pa su više puta raskidali i obnavljali ljubav.
Marka Stilitana je upoznala preko Novaka Đokovića. Započeli su romansu januara 2014., ali su je prekinuli već u junu.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Ipak Ana je našla mirnu luku sa nemačkim reprezentativcem Sebastijanom Švajnštajgerom koji je raskinuo sedmogodišnju vezu sa jednom od najlepših žena u Nemačkoj i započeo vezu sa Anom. Dvogodišnja ljubavna priča krunisana je brakom u julu ove godine.
Ova devojka završila je farmaciju, a bavi se modom. Tamara je rođena u Sarajevu, detinjstvo je provela u Novom Sadu, a trenutno živi i radi u Brajtonu. Vodi modni blog “Glam and Glitter”.
Ovih dana se o njoj pisalo i u svetskim medijima, ali ne zbog karijere već zbog onoga što ima u svom ormanu. Tamara poseduje zavidnu kolekciju dizajnerskih torbi, a kako prenosi Daily Mail, u njoj je 50 torbica, koje vrede 100 hiljada evra.
– Postoji samo jedna stvar koja može u trenu da mi podigne raspoloženje, a to je nova torba. Prošle godine sam raskinula sa dečkom posle mnogo godina i prvo što sam uradila je to da sam otišla da kupim plavu Celine torbu od 1.600 funti kako bih se oraspoložila – rekla je Tamara za Daily mail.
U svojoj kolekciji ima i prvu torbu koju joj je mama poklonila, a pravi zaljubljenik u ovaj modni detalj je postala u studentskim danima kada je sama sebi kupila prvu tašnu.
Među prvima je bila ona slavnog Lui Vitona, na koju je potrošila 700 funti, a omiljeni joj je model “Constance”, luksuznog brenda Hermes, za koju je izdvojila 7 hiljada evra.
Ona ručno veze goblene, koji više podsećaju na slike od konca nego na klasične vezene zidne ukrase. Njeni radovi zaista oduševljavaju, a iza svog rada stoji odgomna volja i upornost za ovom vrstom umetnosti.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Fejsbuk Zorica Akerman
– Gobleni su počeli da me zanimaju još dok sam bila u osnovnoj školi. Tada su neke druge stvari bile aktuelne za moje vršnjake i nekako su se uvek u prvi plan gurali, da kažem napredniji i neki talentovaniji klinci za određene stvari. Nisam spadala u tu grupu i osećala sam se loše, bila sam nesigurna i imala sam neki vid kompleksa niže vrednosti. Dok su druge devojčice sakupljale salvete i sličice ja sam odabrala da vezem. To mi je donosilo smirenje i neki osećaj zadovoljstva – počinje priču Zorica.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Fejsbuk Zorica Akerman
Kao i svaki početnik, i ona je krenula od manje zahtevnih poslova kako bi savladala tehniku.
– Počela sam od jednostavnih komada koji nisu tražili preterano znanje, jer je sve već bilo odštampano, ali je bio potreban rad ruku. Ovim poslom sam dobijala zadovoljstvo i unutrašnji mir. Kako su godine prolazile i moje želje su postajale veće, pa sam htela da uradim nešto što niko ne radi, da bude jedinstveno, bez žene koja čita, godišnjih doba i motiva koji su generalno na prostorima bivše Jugoslavije bili u svakoj kući. Tako sam počela da se interesujem za tehniku unakrsnog veza koja je obogaćena sa više tehnika tako da se dobiju izrazite konture predmeta i lica, pa slika više ne liči na goblen već na slikanje koncem – priča Zorica.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Fejsbuk Zorica Akerman
Uvek je imala drugačije vizije i interesovanja od svoje generacije, što se isticalo još u osnovnoj školi. Zbog volje i upornosti, danas je pravi majstor svog zanata, a brzina njenih ruku je nešto što se ne može opisati.
– Jedna slika ima oko 300 hiljada uboda i neko ko tek počinje, to bi radio nekoliko godina, a u mom slučaju je potrebno oko šest meseci gotovo svakodnevnog rada.
Osim što je profesionalac kada je vez u pitanju, Zorica ima i anđeoski glas. Peva obično starogradske pesme i romanse, a kako naglašava od svog žanra ne odstupa. Trenutno učestvuje u šou programu “Nikad nije kasno” gde se predstavila širokoj narodnoj masi. A kako je sve počelo?
– Moj prvi nastup za pevanje je bio u petom razredu osnovne škole, dobila sam “Srebrnu sirenu” i tu se završila priča o pevanju. Onda sam u 25 godini svog života odlučila da se rešim konstantnog kompleksa niže vrednosti, da se pogledam u ogledalo i kažem sebi: “To sam ja, ja to volim, mogu i želim”. Tada sam odlučila da se prijavim u školu lepog pevanja kod Dubravke Nešović, a na audiciji sam pevala njenu pesmu “Bolujem ja”. Na kraju mi je ponudila da dođem na individualne časove kod nje, jer će to dati veće rezultate od rada u grupi. Od tada je sve krenulo – priseća se Zorica, koja je 1991. godine pobedila na takmičenju “Prvi glas Srbije” u Sopotu i doživela naslov u medijima “Zvezda je rođena”.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Fejsbuk
To je njoj značilo više od bilo čega na svetu, a zahvaljujući daru za muziku pevala je kasnije sa Radišom Uroševićem i Snežanom Đurišić. Tada je bila mlada nada koja tek treba da se progura i osvoji publiku talentom. Međutim, sudbina je za nju imala druge planove.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Printskin
– Ostala sam trudna sa ćerkom Klarom i to mi je bio prioritet, a muzika je ostala hobi. Nisam imala želju da se vratim na scenu i napravim album ni kada su mi obe devojčice porasle, ali sam pevala sa suprugom kao duet, u eminentnim restoranima gde publika želi dobru pesmu. Zadnji put sam pevala pre šest godina, a sada sam takmičar šou programa „Nikad nije kasno“. Prijavila sam se jer je ceo koncept zanimljiv, izgleda autentično i sam pristup organizatora je meni bio domaćinski. Otišla sam rasterećena i opuštena, takmičarski duh sam imala sa 25 godina, ali ne i danas. Svi mi koji nastupamo smo već ostvareni ljudi koji imaju šta da pokažu iza sebe – zaključuje Zorica.
Dugo se čak i među učenim ljudima nije znalo da je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem XIX veka.
Jevrosima Kijametović, zvana Zona, koja mu je bila uzor, došla je u Beograd za vreme Prvog svetskog rata, gde je i umrla.Da, lepotica Zona koja je poslužila Sremcu da napiše svoje najbolje delo, stvarno je postojala. I ne samo to, već je bila lepa kao Sremčeva Zona.
Dugo se čak i među učenim ljudima nije znalo da je Stevan Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem XIX veka.
Celu priču Sremac je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini. Nušić se u ovom gradu družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem 13 dece, među kojima je bila Jevrosima. Otac ju je iz milošte zvao Zona.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Jutjub printskrin
Prema pisanju Nušića i još nekih poznavalaca dešavanja u Prištini priča ide ovako:
Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko. Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo.
Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima. Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.
Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana. Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: “Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima”.
Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je “pucala” ova bruka po Prištini. Posle dolaska iz Prištine jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.
Kosta Dimitrijević, novinar “Politike” i poznavalac Sremčevog dela, piše:
– Slušajući Nušićevo pričanje Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: “Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati”. Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.-
Na rukopisu “Zone Zamfirove” radio je od 1898. do 1903. godine. Sremac je, ipak, zamislio priču u kojoj se sve završava srećno. Čorbadži Zamfir nije imao kud i posle podvale dao je kćer za Maneta. Ali u stvarnosti je bilo drugačije.
Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Jutjub printskrin
Mladi supružnici Aleksa i Zona preselili su se odmah u Prizren gde su izrodili tri sina i dve kćeri Dimitrija, Savu, Milku, Krstu i Danicu. Aleksa je 1913, prilikom pobune Albanaca nastradao. Zona je, zatim, sa porodicom prešla u Uroševac, a za vreme okupacije 1943. došla je u Beograd. Prvo se nastanila u Resniku, pa na Zvezdari, i na kraju u 27. marta.
Istina o Sremčevoj “Zoni Zamfirovoj” nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra, u proleće 1952. ispričala sve. Zatim je pozvao Mišu Markovića, publicistu, da zapiše celu priču i sačuva je za buduća pokolenja.
Zona Kijametović imala je ukupno devet unuka i 14 praunučadi. Jedna od praunuka dobila je ime Zona.
Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je zaista oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.
Film “Zona Zamfirova” u kome su glavne uloge tumačili Vojin Ćetković i Katarina Radivojević dobio je nastavak koji nosi naziv “ Vrati se Zone“. U ovom ostvarenju, uloge Maneta i lepe Zone pripale su Milanu Vasiću i Brankici Sebastijanović, a 24. januara je premijera filma u Sava Centru.
Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištinke Jevrosime zvane Zona.
Film “Zona Zamfirova” u kome su glavne uloge tumačili Vojin Ćetković i Katarina Radivojević dobio je nastavak koji nosi naziv “ Vrati se Zone“. U ovom ostvarenju, uloge Maneta i lepe Zone pripale su Milanu Vasiću i Brankici Sebastijanović, a 24. januara je premijera filma u Sava Centru.
Mnoge generacije ih pamte po nastupima na tadašnjoj Jugoviziji, ali i kao prateće vokale Danijela Popovića, koji je tada izvodio pesmu “Džuli”.
Nastup na Jugoviziji sa pesmom “Hej, hej vrati se”, bio je pravi hit tih 80ih godina, a već početkom 90ih posvetile su se solo karijerama. Izolda je još jednom zablistala pred publikom kada je sa Vladom Kalemberom otpevala duet “Ćao amore”.
Ako postoji neko ko nije čuo za nju, sigurno se seća scene iz ovog spota kada se Izolda pojavila u toplesu, što su u to vreme mogle samo najhrabrije dame.
Ona danas živi u Nemačkoj, predaje u muzičkoj školi, i dalje nastupa i udala se za gitaristu Zlatka Manojlovića.
Eleonora se bavi pisanjem tekstova za nove hitove, tako su obe ostale u muzičkim vodama i danas, ali ne toliko aktivno kao tih 90ih.
Elizabeta je rođena u Londonu i najstarija je kćerka vojvode i vojvotkinje od Jorka, kasnije kralja DŽordža VI i kraljice Elizabete. Njen otac je postao kralj nakon abdikacije svoga brata Edvarda VIII 1936., kada je ona postala naslednica prestola. Počela je da obavlja javne dužnosti tokom Drugog svetskog rata, u kom je služila u Pomoćnoj teritorijalnoj službi. Elizabeta se 1947. udala za Filipa, vojvodu od Edinburga, sa kim ima četvoro dece: Čarlsa, Anu, Endrua i Edvarda.
Rođena kao prvo dete u braku, Princa Alberta od Jorka i Ledi Elizabet Bovs-Lion. Krštena je u kapeli Bakingemske palate kao Elizabeth Alexandra Mary. Prvo ime je dobila po majci, drugo po prababi Aleksandri, kraljici i princezi Danske, a treće po babi, kraljici Mariji. U vreme njenog rođenja kralj je bio njen deda po ocu, Džordž V, a Elizabeta je bila treća u redu nasledstva, posle strica Edvarda i oca džordža.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Elizabetu i njenu četiri godine mlađu sestru Margaretu vaspitavala je guvernanta pod nadzorom njihove majke. Povodom trećeg rođendana princeze Elizabete njena slika se našla na naslovnoj strani Tajmsa. Kao pripadnica kraljevske porodice nosila je titulu princeze i oslovljavana je sa “vaša kraljevska visosti”. Njeno rođenje je zainteresovalo javnost, ali mogućnost da nasledi presto je bila mala.
Nakon što je 1936. godine njen stric, kralj Edvard VIII abdicirao, a Elizabetin otac postao kralj DŽordž VI, Elizabeta je postala naslednica prestola. Bilo je predloga da se Elizabeti dodeli titula princeze od Velsa (jer je titula britanskog pestolonaslednika Princ od Velsa). Kralj DŽordž je to odbio jer je to bila titula koja je dodeljivana supruzi prestolonaslednika, te bi joj je morao oduzeti u slučaju da dobije sina.
Drugi svetski rat
Kada je počeo Drugi svetski rat Elizabeta je imala 13 godina, a kada su zaratile Britanija i Nemačka princeze Elizabeta i Margarita evakuisane su iz Londona zbog bezbednosti. Elizabeta se 1940., preko BBC-jeve emisije posvećene deci, obratila deci koja su bila evakuisana iz svojih domova na sela i deci koja su ostala bez domova tokom bombardovanja britanskih gradova. Godine 1945. Elizabeta se pridružuje vojsci gde služi kao vozač i mehaničar u pomoćnim teritorijalnim snagama i jedina je žena iz kraljevske porodice koja je prošla vojnu obuku, a takođe i jedini živi šef države koji je učestvovao u Drugom svetskom ratu.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Kraljica Elizabeta i princ Filip 1953
Princeza Elizabeta se udala 20. novembra 1947. za grčko-danskog princa Filipa. Elizabeta i Filip su rođaci u trećem kolenu preko danskog kralja Kristijana IX i britanske kraljice Viktorije. Neposredno pre venčanja Filip je postao britanski državljanin, morao se odreći pravoslavne vere i preći u anglikansku, morao je opovrgnuti vernost grčkoj kruni i odreći se titule princa od Grčke i Danske. Tom prilikom je dobio titulu vojvode od Edinburga i uzeo prezime Mauntbaten. Venčanju nije smeo prisustvovati niko od njegovih rođaka iz Nemačke, tj. niko sem njegove majke.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Venčanju nije htela prisustvovati ni Elizabetina tetka, princeza Marija, jer na venčanje nije pozvan Elizabetin stric bivši kralj Edvard VIII zbog svog braka sa Volis Vorfild. Nakon venčanja Elizabeta i Filip su otputovali na Maltu (gde je Filip služio kao mornarički oficir) na kojoj su živeli od 1949. do 1951. Dana 14. novembra 1948. rodila je svoje prvo dete, sina Čarlsa, kome je kralj DŽordž VI posebnim ukazom dodelio titulu princa. Posle Čarlsa Elizabeta je rodila još troje dece: Anu, Endrua i Edvarda.
Krunisanje
Kako se zdravlje starog kralja Džordža pogoršavalo princeza Elizabeta je počela preuzimati neke njegove dužnosti. DŽordž VI je umro 6. februara 1952. godine. Vest o očevoj smrti zatekla ju je u Keniji, gde je boravila sa suprugom. Čim je obaveštena o očevoj smrti vratila se u London. Uzela je vladarsko ime Elizabeta II. Istog dana je proglašena za kraljicu Kanade a sledećeg dana u Ujedinjenom Kraljevstvu. Svečano je krunisana 2. juna iste godine u Vestminsterskoj opatiji.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Njena vladavina je u prvim decenijama bila obeležena postupnim nestankom Britanske imperije, kao i stagnacijom i siromašenjem Velike Britanije, trendovima koji su na određeni način preokrenuti za vreme premijerskih mandata Margaret Tačer i Tonija Blera. Kraljica Elizabeta je šef države koji je posetio najviše zemalja sveta. Posetila je čak 116 zemalja. Elizabeta, jedna od najdugovečnijih monarha u savremenom svetu, uživa veliku popularnost među svojim podanicima. Među članovima kraljevske porodice od nje veću popularnost ima jedino Princ Vilijam.
Nije baš svaki dan Aleksandre Saše Simović veseo i pozitivan, čak suprotno. Iako joj je život stvarao mnoge prepreke još od kada je bila beba, ova hrabra devojka je rođena kao borac. Ipak, ova mlada i uspešna devojka veruje da za nju ništa nije nemoguće.
– Rođena sam u 8. mesecu trudnoće i odmah po rođenju su me odvojili od mame i iz iz kraljevačkog porodilišta prevezli u Beograd. Prvu operaciju na kičmi imala sam već osamnaestog dana nakon rođenja. Dijagnoza mi je tad bila spina bifida. Uprkos lošim prognozama, moji roditelji odlučili su da se bore za mene svim snagama. Zajedno smo prevazišli i izgurali svih mojih 13 operacija, iako nekad, najblaže rečeno, nije bilo lako. Podrška porodice i prijatelja je u tim momentima bila od ključnog značaja. Moji roditelji su mi bili najveća podrška, kada sam posustajala vraćali su me na pravi put i naučili su me da ništa nije nemoguće. Bili smo okruženi ljudima koji su nas obasipali ogromnom količinom ljubavi i pozitivne energije, a mojim roditeljima, pre svega, pružili podršku i dom dok su, zbog mog boravka u bolnici, provodili u Beogradu i po nekoliko meseci. Sećam se da sam ceo sedmi razred završila u bolnici! Profesori su mi dolazili svaki dan, ležala sam nepokretna i bez obzira na fizičku prepreku, temeljno sam učila sve predmete- priča Saša.
Danas uspešna novinarka i pr menadžerka na svom sajtu piše tekstove koji ljudima pružaju taj magični trenutak pozitivne misli koji je svakome preko potreban.
– Ljudi dobro reaguju na moj blog, a sajt sam otvorila sasvim slučajno. Pisala sam za jedan portal i osetila sa da je vreme da se to podigne na viši nivo jer nisam želela čitaocima da dam manje od onoga što ja očekujem već da pružim dozu sreće kada dođu na moj sajt. Kroz svoja iskustva sam naučila da zaista nije sve tako crno i da nakon oblaka stvarno uvek dođe Sunce. Sajt ima više rubrika, radim zanimljive intrevjue, u rubrici “Sašin svet” pišem o stvarima koje me interesuju, a pokrila sam i jednu od mojih največih ljubavi, a to su putovanja- objašnjava Saša.
Sašino odrastanje nije uvek bilo lako, ali upravo to je od nje napravilo jaku,stabilnu i nasmejanu ženu kakva je danas.
– Kada vas život šiba imate dve opcije, da odustanete ili da budete u skladu sa tim i verujete u dobro. Da mi se neke stvari nisu dogodile, možda ne bih imala toliko osećaj za sve što se dešava oko mene, a smatram da je moja empatičnost jedan od najvećih kvaliteta koje posedujem. Nismo sami na ovom svetu i treba da pružimo ruku drugome kada treba. Imala sam trenutke u toku odrastanja kada mi je bilo baš teško i pitala sam se “zašto ja”. Nikada se nisam ljutila što sam takva kakva jesam, ali na primer dugo nisam htela da nosim dvodelni kupaći i moje ožiljke sam teško gledala. Moji vršnjaci su često ismejavali moj izgled i to što sam niska, a neki su baš uživali u tome. Uvek mi je teško da poverujem kada mi danas pošalju poruku ili kažu da su ponosni na to kakva sam postala, ali ja se trudim da praštam i da se sećam samo lepih stvari. Nisam mogla kao moje drugarice da nosim haljine sa golim leđima ili cipele na štiklu. Ipak, kada sam se suočila sa svim tim počela sam mnogo lepše da živim. Sada volim svoje ožiljke jer oni pokazuju kakav sam heroj svog života- naglašava Saša.
I pored toga, svoje detinjstvo pamti kao predivan period u životu.
– Prijatelji su mi u životu pored roditelja bili ogromna podrška. Žao mi je što nemam brata ili sestru, ali možda je to razlog što sam toliko vezana za svoje prijatelje. Bez njih ne znam šta bi bilo, prihvatili su me takvu kakva jesam, a to mi je bilo veoma bitno. Obožavala sam da idem na rekreativne nastave i ekskurzije. Uvek je bilo fenomenalno. Bila sam pravo nestašno dete pa sam nekada pravila i probleme. Leti dok se svi kupaju, ja sam morala da nosim gipsani mider i kod prijatelja na bazenu tata me je držao za ruke i spuštao u vodu. Ja sam se oduprela o ivicu bazena i upala u vodu sa sve gipsom! Tata i ja smo to krili od mame i sakriveni u podrumu sušili gips fenom. Kasnije smo morali da priznamo šta se dogodilo. Nema veze koliko nekoga poznajete i može da se desi da vam mnogo veća budu prijateljstva koja kratko traju. Uspesima dece mojih prijatelja se radujem kao da su moja. Ja se nisam još uvek ostvarila kao majka, ali mislim da je ljubav prema deci bliskih ljudi veoma bitna jer majčinstvo ne čini samo porođaj. Bitan je taj osećaj i ljubav koju nosite u sebi- kaže Saša.
Ipak, Saša kao i sve devojke mašta i čeka svoju pravu ljubav.
– Mnogo nas vaspitaju po nekim uverenjima, kao da moraš da se udaš pre tridesete, da dobiješ decu na vreme i mislim da smo dosta osakaćeni tim nametnutim stvarima. Kada da uspemo u tome osećamo se bezvredno i uplašeno kao da radimo nešto pogrešno. Mislim da je najbitnije da pre svega zavolite sebe i to je najvažnije, a onda će doći i prava partnerska ljubav. Bitno je da pronađete nekoga sa kim možete da budete najbolja verzija sebe- prica Saša.
Osmeh i energija Saše Simović ostaje dugo urezana u sećanje svakoga ko ima priliku da razgovara sa njom.
– Kada imate teške trenutke bitno je da znate rečenicu „Sve prođe“ koja meni mnogo znači. Ja sam na primer juče bila tužna, došlo mi je tako, pa sam imala dan za sebe i rekla sam „Saša ovo prolazi“. Koliko god da je teško moramo da znamo da stvari prolaze. Nekada se setimo stvari sa osmehom i pomislimo zbog čega smo se mi to nervirali. Uvek treba verovati u pozitivan ishod koji nas čeka- zaključuje Saša.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Latif Adrović
Saša je pokrenula svoj brend “After Party” gde možete pronaći svoju personalizovanu šolju, ili ramove sa slikama koji nose poruke za bolji i veseliji dan. Mi vam ovom prilikom poklanjamo dve šolje, a sve što treba da uradite je da pošaljete mejl sa ličnim podacima na sdresu aska@aska.rs i ukoliko je vap mejl u prva dva, ove predivne šolje su vaše!
Udruženje žena obolelih i lečenih od raka dojke “Budimo Zajedno” je osnovano decembra 2010. godine kao dobrovoljna, humanitarna, nevladina i neprofitabilna organizacija koja okuplja obolele i lečene od raka dojke, članove njihovih porodica, prijatelje i druga zainteresovana lica.
Cilj udruženja je da pruži informacije i psihološku podršku ženama obolelim i lečenim od raka dojke, kako bi se što pre i lakše vratile normalnom životu, kao i njihovim porodicama.
Udruženje radi na prevenciji raka dojke i edukaciji ženske populacije o potrebi preventivnih i redovnih pregleda.
Misija ovog udruženja je podizanje svesti žena o značaju redovnih pregleda i ranog otkrivanja raka dojke i pružanje psihološke i iskustvene pomoċi kao i popularisanje zdravih stilova života na teritoriji grada Beograda.
Mi smo se pridružili ovim hrabrim ženama na jednom njihovom skupu, a u videu pogledajte priču Jasmine Lukić:
Rijana (Robin Rijana Fenti) je rođena 20. februara 1988. godine na Barbadosu.
Rijana je neizostavan deo svetske pop kulture, a njena muzička dostignuća prevazilaze uspehe i nekih od najvećih muzičara koji danas važe za legende.
Rijana je odustala od srednje škole i nikada se nije osvrtala. Ona možda nema diplomu, ali ima gomilu drugih priznanja i nagrada.
Ipak, Rijanin život nije bio bajkovit. Na njeno detinjstvo na Barbadosu je veoma jak uticaj imala nestabilna veza njenih roditelja koji su se razveli kada je pevačica imala 14 godina. I tako je Rijana svoj “izduvni ventil” našla u muzici.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Njena majka, Monika Fenti je doseljenik poreklom iz Gvajane, dok je njen otac, Ronald Fenti, irskog porekla. Ima dva mlađa brata, Rorija i Redžada Fentija.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Sa petnaest godina je osnovala muzički trio sa dve prijateljice, koje su je 2003. predstavile muzičkom producentu Evanu Rodžersu. Rodžers je u tom trenutku bio na porodičnom odmoru na Barbadosu. U potpunosti osvojen Rijaninom pojavom, Rodžers je samo njoj ponudio ugovor, a ne celoj grupi. Nedugo posle svog šesnaestog rođendana, Rijana se preselila u dom Rodžersovih u Konektikatu.
Rijana ima ukupno 22 tetovaže, a nove se i dalje pojavljuju na njenom seksi telu. Ona uvek ide kod istog čoveka u Njujorku, a njemu veruju još neke velike zvezde poput Adele, Justin Biebera i još nekoliko popularnih repera.
Karl Starken pomogao joj je da snimi svoje prvo demo izdanje, koje je poslato raznim izdavačkim kućama. Rijana je, zbog obaveza u srednjoj školi, demo snimala oko godinu dana. Snimak je dospeo do predsednika izdavačke kuće „Def Jam“, Džej-Zija, koji joj je ponudio ugovor za snimanje albuma.
Kada je Rijana dobila svoj prvi Gremi ušla je u istorijske knjige. Osvojila je prestižnu nagradu za svoj mega hit “Umbrella” i tako postala prva žena sa Barbadosa koja je uspela da osvoji Gremi.
Svetski uspeh postigla je sa sa svojim prvim singlom Pon de Replay i albumom Music of the Sun iz 2005. godine. Za manje od godinu dana, objavila je drugi album A Girl Like Me, sa koga su najslušaniji singlovi bili SOS i Unfaithful.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Najveći uspeh Rijana je postigla svojim trećim albumom Good Girl Gone Bad, od kojih su čak tri singla (Umbrella, Take a Bow i Disturbia) dospela na prvo mesto Američke muzičke top liste Bilboard hot 100.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Rijana i Drejk su oboje multi platinasti izvođači, a zajedno su stvorili hitove poput “What’s My Name” i “Work”. Njih dvoje su povezivani još od 2009. godine, ali nikada nije došlo do toga da možemo reći da su zvezde zvanično zajedno. Ipak, Drrjk je u intervjuu kod Elen Deženeriss priznao da su njih dvoje uživali u strastvenim momentima.
Album je bio proglašen za čak devet Gremi nagrada, pobedivši u kategoriji za najbolju saradnju repa i vokalne muzike. Njen četvrti studijski album Rated R, objavljen je krajem 2009. godine. Rijana je prodala više od dvanaest miliona albuma za četiri godine i osvojila mnoštvo prestižnih muzičkih nagrada. Izvođač je najvećeg broja singlova u dekadi koji su dostigli prvo mesto na Bilboard hot 100 listi.
Rihanna je jedna od najpoznatijih uživalaca marihuane i jedan od najglasnijih boraca za njenu legalizaciju.
Dru je rođena u holivudskoj dinastiji Barimora: otac joj je bio čuveni glumac, Džon, Etel, sestra od njene babe glumica, a Lajonel, brat od babe, tehničar za svetlo u pozorištu i na filmu.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Pored toga što joj je otac bio glumac, bio je i alkoholičar. Po rođenju ćerke ubrzo je napustio porodicu, i ostavio nju i majku da se same snalaze. Njena majka Džejd bila je glumica u pokušaju, i redovno je sa sobom vodila Dru kao tinejdžerku po noćnim klubovima.
Dejvid Krozbi, rok muzičar, pomogao joj je da se odvikne od droge i alkohola, nakon što je pokušala da se ubije sa samo 14. godina.
Od kada je sa nepunih sedam godina stekla svetsku slavu igrajući u kultnom Spilbergovom filmu o vanzemaljcu I-Ti-ju, život glumice Dru Barimor bio je ispunjen problemima, a proglašavana je i za jednu od najmlađih žrtava Holivuda.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Dru je prvu ulogu dobila sa samo jedanaest meseci, kada je snimala reklamu za pseću hranu i iako su reditelji mislili da će se uplašiti i plakati, ona se sve vreme smejala.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Druženja s glumcima, noćna snimanja i slava kojoj nije bila dorasla nagnali su je da se još kao dete okrene porocima: sa devet je počela da puši, sa jedanaest da pije, sa dvanaest da upotrebljava marihuanu, a sa trinaest da šmrče kokain.
Slikala se za “Plejboj” 1995. godine za januarsko izdanje. Njen kum, inače čuveni reditelj Stiven Spilberg joj je nakon toga poslao poruku sa fotošopiranim izdanjem ovih fotografija na kojima ima odeu. Dodao je samo rečenicu “Obuci se”.
Iako maloletna, bila je redovan gost u čuvenom klubu Studio 54, a na prvu rehabilitaciju poslata je pre nego što je napunila 14 godina Iako je imala buran privatni život, to nije previše uticalo na njenu karijeru, pa je u tom periodu dva puta nominovana za Zlatni globus.
Njen glas je u preko deset epizoda popularne američke animirane seije “The Family guy”, a pozajmila ga je liku Džilijen.
Imala je tri braka: za barmena Džeremija Tomasa bila je udata samo mesec dana, dok je s komičarem Tomom Grinom izdržala godinu i dva meseca. Nedugo posle drugog razvoda otpočela je romansu s bubnjarem Fabriciom Moretijem, od koga se razišla nakon pet godina, a zabavljala se dugo i sa kolegom Džastinom Longom.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Pored brojnih muškaraca koji su prolazili kroz njen život, Dru je u jednom intervju otkrila i da je po seksualnom opredeljenju biseksualka i da je u mladosti dosta izlazila sa devojkama.
Srasila se pored Vila Kopelmana sa kojim je dobila dve ćerke, Oliv i Frenki, ali ovaj brak nije uspeo i razveli su se prošle godine.
Udruženje za borbu protiv raka jajnika “Progovori” osnovano je u januaru 2013. godine. Borbu protiv te teške bolesti i aktivnosti usmerene ka prevenciji i informisanju, zajedno vode žene koje su pobedile bolest, prijateljice žena koje su izgubile bitku sa bolešću, novinarke koje prate zdravstvene teme i zdrave žene koje žele da šire svest o značaju redovnih ginekoloških pregleda, kao i veliki broj ličnosti iz javnog života.
Mi smo se pridružili ovim hrabrim ženama na jednom njihovom skupu, gde je Gorica Đokić otvorila dušu i ispričala potresnu priču o ovoj bolesti, koju živi i danas.
Tijana Bogićević (35), Novosađanka koja je završila muzičku akademiju u Holandiji, izabrana je da bude predstavnica naše zemlje na pesmi Evrovizije u Kijevu.
Možda na prvo pominjanje niste mogli da se setite o kome je reć, ali pop-soul pevačica ima dugu karijeru iza sebe. Na našoj javnom sceni se njeno ime čulo 2001. godine kada je bila prateći vokal Vladu Georgievu. Ovo joj neće biti prvo pojavljivanje na evropskom muzičkom takmičenju. Dva puta je bila učesnica i to kao prateći vokal Milanu Stankoviću 2010. godine i Nini Radojčić 2011. godine.
A post shared by Tijana Bogicevic (@bogicevic_t) on
Ako biste pustili njenu pesmu “Tražim” zasigurno biste znali da otpevate barem refren, jer se pesma mnogo puta vrtela na radio ali i televiziji.
Pored te, možda najpoznatije, snimila je duet sa Aleksom Jelićem “Još jednom”. Ova pevačica važi za vlasnicu jednog od najmoćnijih pop vokala na našoj sceni tako da ne iznenađuje zašto se javni servis odlučio baš za nju.
A post shared by Tijana Bogicevic (@bogicevic_t) on
Upoznali su se mnogo pre, kada je Mark došao u Beograd sa svojom grupom koja je tada sarađivala sa Vladom Georgievim čiji je prateći vokal bila upravo Tijana. Kako je tada izjavila za medije, na svadbi su joj nedostajali srpski običaji, pa planira da napravi slavlje i u Srbiji.
A post shared by Tijana Bogicevic (@bogicevic_t) on
Autori ovogodišnje srpske pesme su muzički producenti, kompozitori i osnivači “Symphonics International” Borislav Milanov, Bo Peršon, Johan Alkenas i Lisa Ann-Mari Linder. Kao autori radili su na mnogim projektima, a na Pesmi Evrovizije su ostvarili značajne uspehe i bili deo tima koji je 2014. godine pobedio na takmičenju sa Končitom Vurst i pesmom “Rise Like a Phoenix”.
A post shared by Tijana Bogicevic (@bogicevic_t) on
Zbog njenog glasa i jednog od najboljih timova, koji stoje iza nje, očekuje se da će Tijana napraviti veliki uspeh ove godine u Kijevu. Polufinala su zakazana za 9. i 11. maj, dok je veliko finale 13. maja.
Jovana Leposavić, fudbalerka Crvene zvezde, vodila je najvažniju bitku u životu.
Početkom 2014. godine dijagnostifikovan je tumor u predelu male karlice, a nakon borbe koja je dugo trajala, Jovana se konačno izlečila.
Ljudi koji tradicionalno organizuju proslavu rođendana Sportskog društva Crvena zvezda odlučili su da daju Jovani nagradu “Crveno-belo srce” zbog hrabre borbe iz koje je izašla kao pobednik.
– Kada sam saznala da su me predložili za Crveno- belo srce bilo mi je mnogo drago i pitala sam se ko je to baš mene predložio. Osećam se fenomenalno i jedva čekam da se sve to desi. Sve što sam prošla mi je dokazalo da mogu, da sam jaka i dovoljno pozitivna da prebrodim bilo šta teško u životu- kaže Jovana.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Latif Adrović
Ovoj neustrašivoj devojčici dijagnostikovan je maligni tumor u predelu karlice ubrzo nakon što je napunila 14 godina.
– Kada smo saznali za dijagnozu započeli smo sa lečenjem na Banjici i u dečijoj bolnici u Tiršovoj gde je krenula sa terapijama na onkološkom odeljenju. Imala je 14 hemoterapija, ali njena neverovatna energija i volja za životom dovela nas je do ove faze gde smo sada, kao i poznanici prijatelji, familija i učiteljica koja je ponekada više vremena provodila sa Jovanom, nego sa svojom porodicom. Od prvog dana ona je zahvaljujući fudbalu imala više snage da se bori. Kada je ležala u bolnici i čekala da krene hemoterapija ona dva meseca nije ustajala iz kreveta. Devojke iz kluba su joj došle u posetu, donele fudbalsku opremu i ona je tog dana ustala i počela da se kreće uz pomoć pomagala. Kada joj je drugarica iz kluba dovela Predraga Rajkovića, ona je tom prilikom bacila štake- priča Jovanin tata Vlada Leposavić.
Jovana sada redovno ide u školu i drugi je razred Sportske gimnazije, a skoro svakodnevno trenira na Marakani u Crvenoj zvezdi. Krajem prošle godine organizovala je prodajnu izložbu dekupaž radova, a od skupljenog novca kupljeni su novogodišnji paketići za decu na Institutu za onkologiju. Vezana je za svoj klub i ljude koji su bili uz nju u toku ovog teškog perioda.
– Sport mi je pomogao da se izborim. Kada su mi roditelji rekli da možda neću više da se bavim fudbalom, odgovorila sam da je to kao da uzimaju pola mene- kaže Jovana.
Ipak, naglašava da je bilo trenutaka u kojima je mislila da neće više moći da izdrži.
– Posle treće terapije, više nisam mogla da izdržim. Inekcije, stitostatici i braunile su mi se smučile i htela sam da odustanem, ali su mi svi govorili moraš, možeš i uspela sam da prebrodim te najteže trenutke. Sada sam tu gde sam i ponovo mogu da treniram zbog tih ljudi koji su bili tu uz mene i pomogli mi da prebrodim najteže trenutke. Moja porodica, klub i svi oni koji su me podržali i davali mi vetar u leđa- priča Jovana.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Dok se polako vraća u formu i opet uživa u bavljenju sportom, Jovana je svesna da ima mnogo dece koja se bore trenutno na isti način kao i ona.
– Razmišljajte pozitivno jer devedeset posto ide iz vaše glave, a deset posto je sve ostalo!- naglašava ova vesela tinejdžerka.
Mi smo bili uz Jovanu kao i mnoge poznate ličnosti, a evo kako je to izgledalo:
Kako i sama navodi, vagala je šta joj je u tom trenutku najvažnije u životu. Želela je da ima nekoga svog kome će da pruži nesebičnu ljubav i pažnju, pa je odlučila da veštačkim putem postane mama. S obzirom na to da nije imala dečka, ni muža, morala je dobro da se raspita u kojoj državi zakon dozvoljava da bez partnera uradi vantelesnu oplodnju. Tako se odlučila za Makedoniju.
– Razgovarala sam sa drugom i pričali smo o tome da mi on bude donor, ali tu ima mnogo faktora zbog čega to nije dobro. Sa jedne strane bilo bi problema oko papira kada se dete rodi, a sa druge i taj psihički momenat kod njega kada zna da ima svoje dete tu u blizini. Pristala sam na sve što želi, i da viđa ili ne viđa dete, kako god on hoće, ali ipak nije mogao i ja ga potpuno razumem. Pronašla sam kliniku u Skoplju i otišla – kaže Ana.
Ka ostvarenju svog cilja išla je potpuno sama, gotovo uvek autobusima iz Beograda do Skoplja, i istima se vraćala nakon završenih analiza ili tretmana.
– U klinici sam imala prvi susret sa embriologom Bobanom Janevskim i predočio mi je kako stoje stvari, budući da oni nude anonimne donore. Ja sam odabrala Danca, programera koji ima plave oči i plavu kosu. Kupila sam količinu sperme za tri puta i krenula u proces. Prve dve inseminacije mi nisu uspele, pa sam otišla na vantelesnu oplodnju – priča Ana.
Ono na šta ona stavlja akcenat i što savetuje svim ženama koje se odluče za ovu intervenciju jeste psihološko savetovalište. Kako naglašava, to je ključ uspeha vantelesne oplodnje.
– Smatram da većina vantelesnih ili inseminacija ne uspeva, ne zbog fizičkih, nego psihičkih poteškoća. Išla sam tri meseca na razgovore, pažljivo slušala savet stručnjaka, ali i sebe rasteretila teških priča. Uzela sam sav godišnji koji sam imala i sedala sam kod kuće, gledala lagane filmove, čitala isto takve knjige i išla na kafu samo sa ljudima koji mi odgovaraju i za koje znam da me neće opteretiti problemima. Rekla sam da neću kriviti sebe ako ne uspem da zatrudnim, bodriću se da sam dala sve od sebe, ali da nije bilo suđeno i posvetiću se drugim životnim stvarima – priseća se Ana uz naglašavanje koliko joj je psihički momenat bio važan, u smislu da nema nikakvih presija i nerviranja.
A kada je ohrabrila sebe i postigla unutrašnji mir, sama je išla do Makedonije i nazad. Uvek autobusom i gotovo nikada u pratnji nekoga ko bi joj bio podrška.
– Zakažu mi pregled ujutru u Skoplju, uveče krenem autobusom iz Beograda i sutra kada završim sve, od prilike oko 13.10 sati sednem ponovo na prevoz i vratim se u Beograd. Nije mi bilo ništa teško, iako se dešavalo da za dva dana moram ponovo da se vratim u bolnicu – priča ova hrabra žena.
Da je na putu do ostvarenja sna ništa nije moglo pokolebati i koliko je čvrsto želela dete, možda najbolje pokazuje momenat njene smirenosti kada je trebalo da ode na vantelesnu oplodnju.
– Sećam se, bio je 7. februar, četvrtak uveče. Sela sam u autobus i u Skoplje stigla ujutru direktno u bolnicu, gde sam popila kafu da se malo odmorim. Posle toga sam primila anesteziju da bi mi izvadili jajne ćelije i malo sam ležala. Nakon toga sam ustala i naravno odmah se uputila na autobusku stanicu, tako da sam već u petak uveče spavala u mom krevetu. Sutradan je trebalo da me pozovu i kažu kakvi su rezultati i javili su mi da je sve u redu i da imam dve super jajne ćelije. U ponedeljak ujutru sam otišla kolima sa drugom i drugaricom ponovo u Makedoniju i kada su mi uradili vantelesnu oplodnju ležala sam tačno dva sata u krevetu, nakon čega sam sela u auto i uveče ponovo spavala u mom krevetu – objašnjava Ana i navodi da je prve dve nedelje posle toga mirovala i da se nije izlagala nikakvom fizičkom radu. Na kraju je trudnoću iznela bez ikakvih problema.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Privatna arhiva
Danas je samohrana majka predivne troipogodišnje devojčice Antonije, a i pored svih obaveza nije joj uopšte teško da je sama podiže.
– Smatram da je u životu sve stvar dobre organizacije. Žao mi je što Antonija dolazi prva u vrtić, a odlazi poslednja, ali organizujemo se. Prvih dana nakon porođaja je uz mene bila najbolja drugarica Đurđa, ali posle sam se navikla na sve. Nas dve smo same, sve same radimo, a ja sam bila toliko zadovoljna da ni jedne sekunde nisam rekla da mi je nešto teško, čak ni buđenja usred noći da je podojim, presvučem i slično. Čini mi se da sam se psihički pripremila na sve, usredsređena sam potpuno na nju i ništa mi nije teško da uradim da bi ona uživala i da bi joj bilo lepo – priča Ana sa osmehom na licu.
Takođe, Antoniji već priča kako je nastala i ona zna da je njen otac negde u Danskoj. Ono što je Ani najbitnije jeste da nauči dete da ne sluša priče okolo, već da bude svesna da je mama nju zaista želela i da je upravo plavooka devojka ostvarenje njenog životnog sna.
– Mislim da joj pružam više pažnje i ljubavi nego što dobiju neka deca u kući gde su oba roditelja. Ja sam usredsređena na nju i sve bih uradila da njoj bude savršeno. U njenom okruženju nema ni svađi ni ružnih stvari, ona je od toga oslobođena. Sa druge strane, viđa moje drugove i ima muškarace oko sebe, a vidi se da voli muško društvo i ne nedostaju joj sa te strane. Takođe, ona nema babu i dedu da je čuvaju, kada ja radim vikendom ona je kod komšinice, pa se i u tim stvarima nekako čeliči pre druge dece – kaže Ana, navodeći da je Antonija od one dece koja se brzo “uvuku pod kožu”, pa je tako postala miljenica mnogih prijatelja i komšija.
Ana u svom okruženju ima potpunu podršku prijatelja i ljudi koji je vole. Smatraju da je to najhrabrije i najhumanije što je mogla da uradi. Ipak, nađe se i neko ko ima negativan stav, pa i prokomentariše neke neumesne stvari poput onih: “Morala si da ideš dole da radiš, kao ne možeš kod nas”.
– Rekla sam mu da zbog takvih kao što je on sam i otišla dole, Bože me oprosti, nije lepo ali takvi ne treba da se množe – opasna je Ana.
Ali ko bi još trebalo da živi za komšiluk i tračeve? Ona je danas žena koja ima kuću punu ljubavi, mira i spokoja. A komšiluk neka priča.
HAE Srbija je neprofitno nacionalno udruženje osoba obolelih od hereditarnog angioedema (HAE), retkog urođenog deficita krvnog proteina C1 inhibitora, koji se javlja kod jedne u približno 50.000 osoba.
Udruženje je osnovano kako bi se podigla svest o HAE i obezbedila terapija za pacijente u Srbiji. HAE Srbija okuplja pacijente, njihove najbliže i stručnjake koji se bave hereditarnim angioedemom radi pružanja sveobuhvatne podrške svim ljudima koji boluju od ovog retkog urođenog poremećaja.
Šta je Hereditarni angioedem (HAE) i kako se manifestije saznajte u video prilogu. Hrabra Jovana Cvetković je na svom primeru objasnila šta je ova retka bolest:
Osmi mart je počeo da se slavi u čast borbe za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca.
Prvi Dan žena proslavio se 28. februara 1909. godine u SAD-u nakon deklaracije koju je izdala Socijalistička partija Amerike, da bi te iste godine u avgustu, bila organizovana Međunarodna konferencija žena.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Inicijativu, da Osmi mart postane praznik svih žena i da se svake godine proslavlja, preuzela je nemačka feministkinja i komunistkinja Klara Cetkin. Zahvaljujući njoj, prvo obeležavanje je bilo 8. marta 1911. godine koje se održalo u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Danskoj.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Cetkinovu je veoma interesovala ženska politika, uključujući borbu za ravnopravnost i pravo glasa za žene. Razvila je socijaldemokratski ženski pokret u Nemačkoj; od 1891. do 1917. pisala je za SPD-ove ženske novine Die Gleichheit (Jednakost). Godine 1907. postaje vođa novoformirane “Ženske kancelarije” u SPD-u.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Profimedia
Klara Cetkin pozivala je sve žene sveta na :
1. “Slobodnu ljubav” – To znači da svaka devojka ili udata žena ima pravo na svoju slobodnu ljubav, to jest da ako u drugom muškarcu osim onom zakonskom vidi česticu neke vrste ljubavi ona mu se slobodno može posvetiti, osetiti njegovu ljubav, dati mu svoju, a da u isto vreme zadrži već postojeći brak. Ista stvar važi i za devojku, ona ne mora čuvati svoju nevinost za svog prvog muža i čoveka svog života, nevinost je lična imovina devojke i žene pa je može dati svakome za koga oseti potrebu, žena posvećuje ljubav svom supružniku ali to ne znači da mu mora dati i nevinost. 2. “Pravo na razvod braka” – Brak kod Klare Cetkin ne predstavlja nikakvu svetost, brak je proba za pronalaženje sreće, pa ako ta proba ne uspe onda se bez ikakvog pokušaja ili truda za bolji život treba razvesti. Pa da praksom razvod braka postane svakidašnjica i sasvim normalna stvar. Niko nije dužan da bilo koga trpi. 3. “Žene treba da slave 8. mart” – Ženama Sveta, pripada jedna rumena, žarka ruza…
Studirala je filozofiju i sociologiju, radila je u državnoj firmi, bila viđena u službi kao neko ko će uspeti, ali ona je sve to ostavila jer je verovala da će je ljubav prema radiju usrećiti u životu. Bila je hrabra i uspela. Danas nema osobe u Srbiji, a i mnogo šire, koja ne pevuši slogan “opusti se i uživaj”, a ona je ponosna na svoje poslovne uspehe i dvoje dece koji je u svemu podržavaju.
Ambiciozna i vredna, ali prvenstveno žena koja je oduvek imala viziju, pre dvadeset i četiri godine donela je najvažniju odluku u svom životu. Tada možda i nje bila u potpunosti svesna veličine svog poteza, ali danas dobro zna da je bio pravi.
– Kada čovek ima tridesetak godina ne razmišlja mnogo o tome koji sve problemi u životu mogu da mu se dese. Zato mi u tom trenutku nije bila potrebna neka velika hrabrost. Ja tek danas o mom potezu razmišljam kao o hrabrom. Tada sam se samo zalagala za svoje ideje – počinje razgovor za aska.rs Maja Rakovic, naravno s osmehom na licu jer, čini se da žena tako vedrog duha i ne može drugačije.
Nije slučajno odabrala baš radio.
– Oduvek sam zamišljala kako bih volela da imam svoj radio. Volela sam ga i zanimalo me je sve. Produkcija, strana i domaća muzika. U to vreme nije postojala takva radio stanica kakvu sam ja želela. Moja misija je bila da sva svetska znanja sublimiram i da napravim moderan radio za koji će ljudi dok ga slušaju moći da kažu da je svaka pesma prava. Mrzela sam kad čujem da kažu “radio je tu da ne smeta”. Ne može radio da ne smeta, on mora da se pazi i da se sluša i da svaka pesma bude prava – kaže Maja.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Latif Adrović
Odluku je donela, ali nije sve ostalo išlo baš tako lako. Već na samom startu izostala je podrška.
– Odlučila sam da ostavim svoje radno mesto u naponu uspeha, baš ratnih devedesetih godina. Bila sam samostalni savetnik u Saveznim organima. To je tada bilo nešto mogo veliko, a ja sam stvarno galopirala ka uspehu. Naravno prvo da su roditelji bili ti koji su bili protiv. Govorili su mi “toliko si se borila da dobiješ radno mesto, da radiš u državnoj službi…” znate, za sve je dražavna služba značila nešto. To što za mene nije bila dovoljna, to je druga stvar. Nakon toga, kada sam htela da dam otkaz svi su skočili, od direktora kadrova, pa dalje. Pokušali su sve da urade da ostanem, s obrazloženjem da su mnogo uložili u mene i moje znanje, ali ja sam imala ideju da napravim nešto svoje i bila sam uporna u tome – odlučno priča danas uspešna preduzetnica.
Maja se izborila s prvim preprekama i počela je svoj posao. Dolazili su uspesi poput onoga kada je 1998. godine prvi put videla istraživanja koja su radili ljudi iz inostranstva po kome je već tada Naxi radio bio najslušanjiji na svim listama, ali i kada joj je tadašnji član komisije RRA na razgovoru za dobijanje dozvole za radio rekao kako su svi prethodnji njegovi sagovornici ponosno isticali da su posao učili baš na Naxi radiju. Tada već nije bilo sumnje da je baš Naxi biti jedan od 10 radija koji su dobili dozvolu, među 90 prijavljenih samo iz Beograda. Svega toga se Maja seća kao trenutaka koji su vodili kao stvarenju snova, ali ne krije da je bilo i teških momenata koji su donosili čak i suze.
– Prve godine nisu bile jednostavne, ali nikada nisam pomišljala da odustanem. Bilo je trenutaka koji su bili mnogo teški. Kada se borite sa stvarima koji su vezani za papire, za državu, za pripadnost partijama, a ja im nikada nisam pripadala. Onda sam hiljadu puta razmišljala, možda bi bilo lakše u životu da sam nekim drugim putem pošla. Ali sam opet govorila, ma ne , ja sam dovoljno snažna i uporna žena. Žena sam. Smatrala sam da mi je to plus što sam žena. I da ću na taj način uspeti u svojoj priči – iskrena je Maja.
Na putu ka poslovnom uspehu imala je tu sreću da je gradila i porodicu. Maja ima sina i ćerku koji su danas uspešni poslovni ljudi, rade na Naxi radiju. Sin joj je podario i unuku.
– Sa druge strane, problemi su nastajali zbog dece i porodica. Teško je bilo napraviti balans između karijere i kuće. Možda to nije bio balans uopšte. Možda je to bilo u korist posla. Ali znate, ja sam uvek razmišljala o jednom- ja ću napraviti odličan radio, ja ću napraviti odličan posao, ja ću svojoj deci omogućiti da mogu da idu na školovanje gde god žele, da mogu da putuju po celom svetu. Omogući ću im da imaju lepo detinjstvo i budućnost. Na kraju sagradiću mesto gde će oni moći da rade. I zaista je tako, oboje moje dece danas rade na radiju i uspešni su – otvoreno priča majka dvoje dece.
I sada joj oči zasuze dok se priseća kako je bilo dok su joj naslednici bili mali.
– Nikada mi to deca nisu rekla, ali mislim da su mi zamerali što nekada nismo provodili dovoljno vremena zajedno. Meni i jesu najteži trenuci bili ti. Sećam se kada sam gledala film o Margaret Tačer, izašla iz bioskopske sale potpuno opčinjena sa suzama u očima, dok drugi baš i nisu bili preterano emotivni. Nikada neću zaboraviti taj trenutak u filmu kada ona mora na sastanak, a deca joj ne daju. Ona seda u kola, dodaje gas, deca trče, a ona plače. Takvih trenutaka je u mom životu bilo mnogo. Sećam se toga, a sećam se i trenutaka kada se radilo mnogo duže nego danas jer nije bilo sve kompjuterizovano. Pogotovo mi je bio težak petak kada sam imala emisiju “Pod mostovima snova” u koju su dolazili gosti. Trajala je negde do 23 sata, a onda su svi gosti hteli da ostanu još malo da pričaju. Došla bih posle ponoći kući jako umorna jer sam od sedam sati ujutru bila na poslu i nisam više mogla da govorim. Moja ćerka je sedela na krevetu i čekala me je. Tada je možda imala pet ili šest godina i ne znam kako je uspevala uopšte toliko da ostane budna, ali me je čekala ceo dan i otvarala mi je oči i govorila “mama ajde da pičamo”, a meni je teško, umorna sam…i sećam se… koliko je tada bilo suza – stegnutim grlom govori Maja.
Vlasnica Naxi radija i predsednica Udruženja svih radio stanica Srbije, ne krije da kada se jednom uđe u kolo ozbiljnog posla ono vas samo vodi. Kako kaže, prosto ne možete da ukočite. Međutim, vreme koje posvećujete sebi mora da postoji, baterije moraju negde da se napune.
– Meni su putovanja jedini način da se odmorim. Moja deca su navikla da ih samo spakujem i da za vikend odemo negde. Ljudi su uvek skloni da kritikuju i da govore “eto za poljubac mog deteta i za zagrljaj ja ne bih dao sve to što ti imaš”. Ja sam sebi uvek govorila “ne, ja njima omogućavam nešto drugo”. Omogućavam im da idu u Diznilend, da odu sa mnom u Pariz, Njujork, da odu u BBC kada su to poželeli. Oni mene imaju kvalitetno. Naše zajedničko vreme je bilo jako kvalitetno, time sam se tešila – iskrena je Maja.
Svakoj ženi, pa i onoj koja je najuspešnija i najjača i najsigurnija u sebe je potreban muškarac, partner koji će biti podrška i oslonac. Maja, kao ni mnoge žene poput nje, još uvek nije uspela da pronađe onog “za ceo život”.
– Partneri su nekada shvatali moj način života, a nekada nisu. U većini slučajeva muškarci ne mogu da podnesu da je njihova žena toliko aktivna i da radi. Posle, kada postanete izuzetno uspešni u svom poslu i kada vas ljudi prepoznaju onda treba izdržati to da kada ste u društvu niko se ne obraća tom muškarcu nego se obraća toj ženi. Od restorana gde kažu “ovo je vaš sto” do onog trenutka kada u društvu kažu “ajde pričajte nam malo kako je to znati ovoga ili onoga ili kao je to primiti nagradu“. Nije im lako. Oni to često doživljavaju kao svoj poraz, a retko kao partnerstvo. Ja sam uvek imala više problema sa roditeljima partnera jer bi oni uvek napadno na zajedničkim okupljanjima pitali njega kako je njegov posao, a ne mene za moj, da se on ne bi našao kao osoba koja nije dovoljno uspela – izgovara Maja poslednju rečenicu sa zanimljivim osmehom na licu.
Jer, kako bi Maja Rakovic drugačije, nego s osmehom – pričali smo o tome na početku ove priče. Priznaje da joj je on otvarao mnoga vrata u životu pa ga preporučuje i svima nama.
– Širok osmeh ljudi prepoznaju svuda, tako dobijete samopouzdanje i sebi podižete lepo raspoloženje i znate da je taj dan, dan kada ćete pobediti na svakom mestu. Šta god bio cilj, ako krenete tako i znate da ste mnogo truda uložili u svoje znanje, taj osmeh otvoriće sva vrata i čovek će sigurno uspeti – jasna je Maja.
Treba joj i verovati, jer o njenom uspehu pored brojki o slušanosti Naxi radija govore i ostali projekti iza kojih stoji: Naxi portal, Naxi digital, ‘Naxi Nacional, Naxi plaža, Naxi palma, ali i činjenica da je već 6 godina predsednica Udruženja radio stanica Srbije. Sve ove uspehe potvrđuju i nagrade, koje su kako Maja kaže, počele da stižu u poslednjih pet godina.
– U poslednje vreme je bilo dosta šala na taj račun, govorili su mi “mora da si mnogo stara kad si dobila toliko nagrada”, nije to ipak tako – kaže šaljivim tonom Maja.
Naravno da nije tako. Priznanja poput ovog poslednjeg kada je na regionalnom Samitu preduzetnika srednje i jugoistočne Evrope “300 najboljih” koji je održan u Dubrovniku, Naxi radio je dobio nagradu za doprinos promociji preduzetništva u srednjoj i jugoistočnoj Evropi “Stvaratelji za stoljeća”, Maji daju samo dodatni podstrek da stvara nešto novo i da bude još bolja.
Image may be NSFW. Clik here to view.
Foto: Latif Adrović
– Bila sam toliko ponosna da sam stvarno sijala u Dubrovniku. To je bila posebna čast. Cela ta procedura trajala je sigurno 6- 7 meseci, izbora i međunarodnog žirija. Zaista sam već i zaboravila kada smo predloženi za tu nagradu i na kraju možete da zamislite našu sreću kada smo jednog dana dobili mejl u kome je stajalo potpisanih pet ljudi iz međunarodnog žirija, ekonomista uglavnom, koji su izabrali baš Naxi radio da dobije ovu nagradu. Eto ljudi vole radio i dali su mi jednu veliku nagradu. To je jedini mediji koji je dobio tu nagradu – ponosna je Maja koja zvanično nosi i titulu Žena zmaj.
Naime, krajem prošle godine Maja je dobila i prestižnu nagradu “Cvet uspeha za ženu zmaja- specijalno priznanje za uspešan poslovni model” na jubilarnoje desetoj dodeli priznanja Udruženja poslovnih žena Srbije. U javnosti su se svi složili da je to i zaslužila, svojim držanjem, stilom, uspehom koji je postigla, ali i načinom na koji je do njega došla.
Tu nije kraj, dok priželjkuje nagradu za super brend, sanja i nove snove koje će bez sumnje ostvariti u godinama koje su pred nama.
Udruženje pacijenata sa bolestima jetre – Hronos osnovano je u Smederevu u decembru 2008. godine od strane grupe entuzijasta aktivnih učesnika foruma za samopomoć kao i drugih pacijenata iz više gradova (Smederevo, Beograd, Kragujevac, Niš, Pirot, Zaječar, Kruševac, Novi Pazar, Krupanj, Sevojno, Obrenovac, Čačak, Leskovac, Apatin, Novi Sad…) i trenutno bilo je jedino Udruženje u Srbiji, koje za cilj ima psihosocijalnu i druge vidove podrške obolelima kao i skretanje pažnje javnosti na problematiku i prevenciju ovih podmuklih i veoma opasnih oboljenja o kojima se veoma malo priča, te je informisanost stanovništva na zabrinjavajuće niskom nivou što za posledicu, između ostalog, ima i izraženu diskriminaciju i stigmatizaciju obolelih.
Danas je sedište udruženja u Beogradu, a osnovni ciljevi Udruženja i dalje su:
okupljanje obolelih od Hroničnih Virusnih Hepatitisa radi skretanja pažnje javnosti i nadležnih institucija na problem HVH i potrebe davanja podrške obolelim licima,
zalaganje za ostvarivanje prava na nabavku lekova na teret socijalnog osigurnja,
objavljivanje glasnika radi boljeg informisanja članova Udruženja kao i ostalih građana o HVH, rizičnim ponašanjima koja mogu dovesti do inficiranja i posledicama oboljenja,
praćenje novih dostignuća u svetu u vezi savremenih tendencija lečenja obolelih od HVH i niz drugih aktivnosti koje će doprineti poboljšanju ukupnog kvaliteta života i lečenja obolelih i destigmatizaciji istih,zbog čestih problema na koje nailaze iz razloga loše informisanosti šireg stanovništva i jednog dela medicinskog osoblja.
Područje delovanja Udruženja HRONOS je teritorija Republike Srbije.
Ivana Dragojević je žena koja se poslednjih 10 godina borila protiv hepatitisa, a celu njenu ispovest poslušajte u video prilogu:
