Sanja Ciganović ima 47 godina i mama je jedne devojčice koja je tinejdžerka. Nakon razvoda Sanja je prošla kroz nimalo lak period i postala je kako ona kaže jednoroditelj. Iako mnoge žene tvrde da razvod donosi sreću i zadovoljstvo, ona je svoje muke i doživljaje počela da zapisuje u formi bloga, da bi taj blog kasnije postao knjiga pod nazivom “Priče iz života razvedene mame”.

– Niko iz razvoda nije uspeo da izađe bez nekih posledica ili oštećenja, ali sreća je ono što sam ja uspela da sačuvam u sebi i da to bude matična ćelija iz koje ću ja da se razvijam. Ja sam iz porodice u kojoj moji roditelji idućeg meseca slave pedeset godina braka. Nepojmljivo mi je bilo da će moj brak jednoga dana da pukne i kada se to dogodilo nikako nisam mogla da se snađem u tome. Ipak, neke stvari nisam mogla da tolerišem prvenstveno zbog sebe pa onda zbog deteta. Čudno zvuči kada tako kažem jer sebe stavljam na prvo mesto, ali ako je meni loše i mom detetu će biti loše i to je bio razlog za razvod- objašnjava Sanja.

Knjiga sadrži komične elemente koji su prepliću sa situacijama u kojima se Sanja snalazila lako, ali ponekada i veoma teško.

– Posle razvoda vam treba mnogo vremena da se sastavite sami sa sobom. Tu mogu mnogo da pomognu prijatelji i rodbina ali i da odmognu da pitanjima ili osuđivanjima. U roku od godinu dana u mom životu se svašta dešavalo i tako su nastale priče “Priče iz života razvedene mame”, a kada sam videla koliko se žena poistovećuje sa mnom i šalje poruke, podršku, shvatila sam koliko je bitno znati da nismo same u svemu tome. Jednoroditeljstvo je naporno baš kao i roditeljstvo, ima mnogo izazova i pitanje koja iznova sebi postavljate, ali je to nešto što svakome može da se desi voljno ili nevoljno. Oni koji su pročitali moju knjigu, a nisu prošli kroz taj trnoviti put razvoda rekli  su da je simpatična i duhovita, međutim svaka priča ima neku gorku istinu. Opisane su neke svakodnevne muke jednoroditelja i razvedene mame ali prelivene šećerom kako bi ih ljudi lakše prihvatili- kaže Sanja.

Nakon prolaska kroz razvod koji je za nju bio težak životni period, Sanja je iz svega toga izašla kao srećna mama.

– Svim ženama koje sada prolaze kroz takvu situaciju, želim da poručim da nisu same. Ljubav se pronalazi na različitim mestima, tu je porodica, prijatelji i partnerski odnos. Jednoroditeljstvo nije strašno koliko se čini jer i nakon razvoda vi ostajete roditelji svom detetu i treba to da radite najbolje što umete- kaže Sanja.

Festival Roditeljstvo novog doba će se održati prvog i drugog aprila u Beogradu na Adi Ciganliji. Festival traje dva dana, od 10 do 19 h. Sanja Ciganović će voditi panel diskusiju na temu “razvoj dece u jednoroditeljskim porodicama”. Učesnici su Lazar Kostić, Katarina Radenković, Mina Jovanovič, Ivana Kovačević, Bojana Milivojević i Marijana Vilimonović. Osnovna ideja je da se razdvoje pojmovi samohranih roditelja i jednosroditeljstva, jer se ova dva pojma često mešaju. Porodice sa jednim roditeljem se razlikuju međusobno koliko i porodice sa dva roditelja. Zaslužuju da budu oslobođene od nasleđa prošlosti i negativnog konteksta.

Pročitaj još:

Klara Cetkin, političarka koja se borila za prava žena u svetu

UZ OSMEH: Maja Rakovic, vlasnica Naxi radija, ne krije da je na putu do uspeha bilo suza, ali isplatilo se

Ispovest Ivane koja se 10 godina borila sa hepatitisom: Izvinite što nisam narkoman i prostitutka

Neobična boja kose nije jedino po čemu se riđokose osobe razlikuju od drugih.

Foto: Profimedia

Razlike u genima zbog kojih neki ljudi imaju riđu boju kose, utiču na još mnoge stvari pored boje kose i tena.

 Boja kose varira od tamno narandžaste do svetlo braon. Riđokosi ljudi imaju svetliji ten, svetliju boju očiju, pege i osetljivost na ultraljubičasto zračenje.

Na primer, osobe koje imaju riđu kosu su osetljivije na bol i na hladnoću. Studije sprovedene na manjem uzorku ljudi su pokazale i da ovim osobama potencijalno treba veća doza anestezije tokom operacije, zbog osetljivosti.

Stručnjaci još uvek nisu sasvim sigurni zašto je to tako, ali smatraju da ima veze sa genom koji se zove MC1R. Riđokose i crvenokose osobe imaju varijaciju ovog gena koji na prvom mestu utiče na proces pigmentacije.

Ćerkica naše poznate voditeljke Jovane Simonović ima predivnu riđu kosu koja sve oduševljava!

Hi

A post shared by Jovana Milojčić (@jovanamilojcic) on Oct 5, 2016 at 2:16am PDT

Osobe rođene sa crvenom kosom su često bile meta progona u mnogim kulturama. Živi su spaljivani ili mučeni na raznorazne načine. Smatralo se da su đavolske ili veštičje prirode. Na primer, sam đavo se na određenim mestima prikazuje sa crvenom kosom.

Foto: Profimedia

Eksperti sumnjaju da gen MC1R utiče i na deo mozga koji je odgovaran za osećaje, zbog čega su ove osobe osetljivije na pojedine stimulacije (bol i hladnoću, na primer) od ostalih.

Dete se može roditi sa riđom kosom od roditelja koji nisu riđi. Potrebno je samo da oba roditelja nose odgovarajuću kombinaciju gena. Najpoznatiji riđokosi ljudi kroz istoriju su bili: Kleopatra, Napoleon, Oliver Kromvel, Emili Dikinson, Antonio Vivaldi, Vinsent van Gog, Mark Tven, Džejms Džojs, Čerčil, Vladimir Lenjin i mnogi drugi…

Pročitaj još:

 

Jovanina priča će vas motivisati: Fudbal mi je pomogao da se izlečim!

Progovori i ti! Hrabra ispovest žene koja boluje od raka jajnika

http://aska.rs/lepotica-sa-barbadosa-rijanin-put-do-zvezda/

Dok devojke i žene širom sveta pokušavaju da smršaju ona je uradila baš suprotno.

Alis Boniton je kako ona kaže godinama živela pod pritiskom toga da bude mršava, zgodna i uklopi se u standarde lepote koje nameće današnje društvo nameće.

Foto: Profimedia

Sve joj je to teško padalo, mrzela je svoj izgled sve dok  jednog dana nije odlučila da zanemari mišljenje sveta i zavoli svoje obline.

When did we all become so scared of belly rolls? When did we start judging our worth against the size of our waist? To some people, they accept my body positivity because ‘I’m the right kind of curvy’ but to others I’m the wrong kind. I realised early on, how impossible it is to please everyone, so I just gave up. I realised the most important opinion was my own, so I should work to make myself happy, and that had nothing to do with the superficial. 🌸 🌸 🌸 🌸 #bodypositive #allbodiesaregoodbodies #chooselifewarrior #bigandblunt #belly #plussizemodel #plussize #plussizefashion #theresnowrongwaytobeawoman #goldenconfidence #effyourbeautystandards #embracethesquish #gainingweightiscool #confidence #beauty #instagood #beyourownkindofbeautiful #loveyourbody #loveyourself #fatbabe #rolls #curves #curvy #thick #thickthighs #bbw #selflove #recovery #anorexia #eatingdisorderrecovery

A post shared by Aliss Bonython (@alissbonyt) on Mar 17, 2017 at 2:36pm PDT

Ugojila se i postala manekenka za punije. Odlučila je da napravi svoj profil na društvenim mrežama i podeli sa drugim ženama ljubav prema sebi onakvoj kakva jeste.

It’s so freeking hot in my dorm so I decided to walk round in undies and a crop top, but then I obviously had to appreciate how cute I look right now ☺️

A post shared by Aliss Bonython (@alissbonyt) on Feb 21, 2017 at 2:23pm PST

Pročitaj još:

Krupnije ste? Neka vam njen modni stil posluži kao inspiracija

Danju poslovno, noću seksi: Detalji koji menjaju celokupan izgled

Uvek seksi i izazovna: Ovakve cipele nosi poznata latino diva

Nesvakidašnja umetnica  Branka Bogdanović iz Bara, koju nazivaju crnogorskom Faberžeom svojim raskošnim talentom i neiscrpnom energijom ukrašava prepeličja, kokošija pa čak nojeva i jaja od emua, koja zaista već na prvi pogled oduzimaju dah zbog svoje raskošne lepote.

Jaja optočena srebrom, zlatom, kristalima, slonovačom, svilom i čipkom predstavjaju prava mala umetnička dela.

Branka je do sada ukrasila više od 200 jaja, a svako je unikatno i priča za sebe. Branka, je inače samouka slikarka, koja je kako samo kaže svoju ljubav prema umetnosti i slikarstvu pretočila na ljusku jajeta od kojh pravi umetnička dela.

Većina jaja koja je napravila su veoma složene konstrukcije, poput kutijica na preklop koja su unutra presvučena svilom, ili kao jaje u obliku lotusovog cveta koji se otvara i ima osam kopči, a koje je na vrhu ukrašeno poludragim kamenom. Kad se skine kamen, jaje se otvara i otkriva svoju čarobnu unutrašnjost.

– Prvo istisnem sadržaj iz jajeta, pa ga brusim, pritom koristim najrazličitiji alat, najsličniji stomatološkom, moram biti veoma precizna, jer je ljuska jajeta veoma krhka i lako se polomi. Moja radionica je moja trpezarija koju sam u potpunosti prilagodila za rad, pa ukućani imaju mesto za jedan eventualno, tri tanjira za stolom i to je sve – sa osmehom priča Branka koja za ukrašavanje jednog jajeta utroši i po nedelju dana aktivnog rada od po pet šest sati dnevno.

Pogledajte još fotografija u galeriji:

Branka će u četvrtak u Beogradu na centralnom trgu Ušća imati izložbu svojih radova.

Pročitaj još:

Porodična zanimacija i vesela trpeza: Napravite uskršnju dekoraciju uz našu pomoć

Brzo, lako i bez prljanja: Ofarbajte uskršnja jaja u svili

Ako niste vešte domaćice, ovako ćete najlakše ofarbati jaja za Uskrs

Udruženje za buloznu epidermolizu “DEBRA” osnovano je 2008. godine sa ciljem da pomogne osobama sa buloznom epidermolizom (EB) u očuvanju zdravlja i olakšavanju svakodnevnog života. EB je retko nasledno oboljenje kože, sa bolnim ranama sličnim opekotinama, koje teško zarastaju i imaju brojne posledice na celokupno zdravlje i život obolelog.

Deca sa EB širom sveta poznata su kao “deca leptiri”. DEBRA (Dystrophic Epidermolysis Bullosa Research Action) je skraćenica za nacionalne organizacije posvećene prikupljanju sredstava sa istraživanje i buduće lečenje bulozne epidermolize.

Mirjana Vukadinović je detaljno objasnila kako izgleda život sa ovom bolešću. Poslušajte njenu priču:

Ovom rečenicom počinje svoje pisanje u kniži “Mi gradimo novi svet” Vanja Bokun Popović, istraživač, predavač i mentor.

Kada pročitate njene titule, može da vam zvuči zanimljivo, ali verujte da one ni u naznakama ne mogu da predstave i više nego uzbudljiv život pun preokreta i potraga za novim iskustvima. Zato smo za Aska.rs razgovarali sa Vanjom da bismo vam dočarali kako sudbina, znatiželja i želja za promenom mogu da odvede jednu ženu od sportiskinje koja je rođena u Sarajevu pa živela i u Beogradu do profesorke iz Njujorka i nekoga ko na tri kontinenta predaje i radi sa učiteljima iz oblasti akademskih nauka, filozofije, joge, šamanizma, spisateljstva, neuropsihologije, kvantne medicine i kvantne psihologije.

Vanja, kada neko čita Vašu biografiju pomislio bi da ste živeli život iz snova. Kako Vi opisujete Vaš život pre odluke da nešto drastično promenite?

Moj život pre drastičnih promena koje su opisane u knjizi “Mi Gradimo Novi Svet” jže bio kao iz kataloga modernih serija koje opisuju život u svetskoj metropoli – moda, šampanjac, putovanja, raskoš. Mogu sa radošću da kažem da sam dvadesete godine u Njujorku zaista provela onako kako sam ih u nekoj ranijoj fazi i zamišljala.  No, u meni su se sukobljavala dva sveta.  Sa jedne strane, radila sam u Južnom Bronksu kao profesor, a kasnije kao zamenik direktora u srednjoj školi, što je bio holivudski scenario svoje vrste – metal detektori na ulazu u školu, NYPD umesto portira, visoka odgovornost na poslu nesrazmerna životnom iskustvu.  Sa druge strane, oko mene i u meni je pulsirao jedan životni Menhetn pun poziva na velelepne susrete, premijere, zabave i opulentnost.  No, ovi suprotni svetovi sadržavali su dva zajednička elementa – MENE i svoje ustaljene parametre po kojima sam živela.  Kada sam u susret tridesetom rođendanu iskreno sagledala svoju realnost shvatila sam da živim tuđi život, a svako ko je dopustio sebi tu dozu iskrenosti zna koliko je bolna i oslobađajuća u isto vreme.  U suštini, svakodnevno sam investirala u laž da nisam dovoljno dobra, te da ljubav i postignuća moraju da idu zajedno – od toga gde izlazim, sa kim pijem kafu, šta imam na sebi do toga koje misli mislim.  Sve sam bodovala i verno tefterisala – nikada u svoju korist.

Koji trenutak u vašem životu je bio preloman da shvatite da je vreme za promenu?

 Verujte mi, na ovu temu sam dosta razmišljala, jer kada držim predavanja o životnim promenama, vrlo mi je bitno da ljudi shvate da one nikada ne teku linearno.  Uvek postoje mali procesi koje možda ne registrujemo, a koji nas pripremaju na te neke velike odluke kojih se kasnije sećamo.  Moj prvi takav momenat, kada sam napravila malu odluku, bio je kada sam iz neobjašnjivog razloga ušla u knjižaru na putu za nedeljni ručak sa prijateljima i kupila knjigu “Stumbling on Happiness”, Daniela Gilberta.  Neki glas u meni je sugerisao da ako želim drugačije rezultate moram da promenim svoje svakodnevne odluke.  Taj momenat je pratio niz malih odluka od kojih su neke i dalje bile u skladu sa starim načinom života.  Recimo upisala sam se ponovo u teretanu sa namerom da smršam onih čuvenih ženskih pet kila, no neke su bile revolucionarne u tom kontekstu – da se upišem u Školu Praktične Filozofije.  Iskreno, u nama impuls za promenom neprekidno pulsira, ali ga često usmeravamo na akcije koje nas ne revitalizuju i time gubimo puno energije.

Koje emocije su tada preovladavale u vama i kako ste pomogli sami sebi da ih promenite na bolje?

Posle niza godina eksperimentisanja, učenja, primenjivanja naučenih znanja zatekla sam se u poziciji da iako se milion elemenata u mom životu promenilo, kao da se ništa nije promenilo.  I dalje sam radila isti posao na istoj lokaciji i živela u istom stanu, sanjajući iste snove.  Osećala sam se iscrpljeno, poraženo i staro – kao da sam odživela već hiljadu života.  Pitala sam se čime sam zaslužila takav život iako sam davala sve od sebe da uspem u svojim nastojanjima, te primenjivala sve tehnike promene o kojima sam čitala i edukovala se.  To stanje mogu najbolje da opišem depresijom koja zapravo prevazilazi i samu depresiju – osećajem da ste stigli do kraja.  Otrežnjenje me je dočekalo u doktorskoj ordinaciji kada sam se suočila sa dijagnozom prerane degeneracije mozga.

Kako je tekao put promena?

Put promena je bio radikalan, jer je tražio od mene da ponovo naučim da dišem, hodam, mislim.  Sve što sam do tada radila me je iscrpljivalo – sve te diplome, uspesi, medalje, stipendije, unapređenja, zlata i mehurići – stečeni su iz pogrešnih razloga.  Iz ličnog iskustva danas podvlačim da kada god stupamo u akciju da bismo dokazali nešto sebi ili drugima ulazimo u procese koji prete da nas pojedu cele, a pruže jednu veliku prazninu po ostvarenju.  Bilo je faza kada mi se činilo da se ništa ne dešava, uprkos mojim stalnim nastojanjima da napravim vidljive rezultate, te opet faza kada sam jezdila na nekoj supersoničnoj raketi.

Ono što je bitno u ovoj priči, a što bih podelila svesrdno sa svakim je da sam u tim godinama, uprkos svim eksperimentisanjima svojim životom, nomadskim stilom (15 država-zemalja u 4 godine) i stalnim promenama imala dve KONSTANTE – posvećeni rad na doktoratu, koji je od mene tražio minimum 20 sati rada nedeljno i rad sa jednim terapeutom.  Sve ostalo – časovi, tečajevi, joge, meditacije, kreativni poduhvati, grljenje drveća, isceliteljski tretmani i licence – predstavljali su flertovanje i širenje radoznalosti.  Danas se malo ljudi drži konstanti i pogube se u traganju i lutanju od jednog učitelja do drugog, od knjiga do seminara, pa nazad na mamin kauč.  Prave promene nema, jer ciljane-posvećene akcije nema.

Vanja Bokun Popović

Šta Vam je najviše pomoglo?

Najviše su mi pomogle dve stvari – nepokolebljiva, suluda vera da moje vreme tek dolazi i spartanska posvećenost radu sa nekim od najboljih mentora na svetu.  To je nivo kreativnog ludila koje traži od vas da klimate glavom i razumete sagovornika u vidu zabrinutih prijatelja i dušebrižnika, jer je malo onih koji veruju u vašu viziju, dok istovremeno vidite njih u njihovoj veličanstvenosti i smejuljite se jer znate da ćete se za koju godinu zajedno prisećati tih razgovora kroz smeh.

Kako je na vas uticalo to šte se često selili?

Česte selidbe su u mom životu bile mač sa dve oštrice.  Prva dramatična selidba bila je odlazak iz rodnog Sarajeva pod ratnim okolnostima kada mi je bilo deset godina.  Iz Sarajeva sam otišla kao turista, na rođendan u Beograd, a zatekla se sa statusom izbeglice koja me je kasnije godinama pratila.  Ko god je ikada bez svoje volje osetio napuštanje rodnog grada, može da vam posvedoči osećajem neuzemljenosti gde god se nalazio.  To je kao da vam su vam stopala suprotno namagnetisana od tla.  Trenutna izbeglička kriza je jedna velika kriza čitavog čovečanstva čiju dubinu spoznaju oni koji su to doživeli.  Sa druge strane, jednom kada se digne sidro, ceo svet postane igraonica.  Nema lokacije na kojoj se ne osećam kao kod kuće, na kojoj mi je nešto nepoznato ili koja predstavlja izazov sama po sebi.  Danas sve one na neki način žive u meni.

Da li danas za sebe možete da kažete da ste srećna žena?

Da.  Mogu sa velikim osmehom iskreno da vam kažem da sam srećna.  No, ta ispunjenost dolazi prvenstveno iz jasnog poznavanja moje lične prihvaćene misije, života iz sopstvenih talenata i služenja čovečanstvu.  Ono što me danas najviše nasmeje i zbuni je kada mi ljudi čestitaju na „uspehu.“  Kada vam je majstorstvo cilj, a ne „uspeh“ parametri delovanja se menjaju i sreća uplivava sa svih strana, što je potpuno suprotno od jurenja uspeha sa početka ove priče.

Jedna od rečenica iz Vaše knjige “Mi gradimo novi svet” je “voljena si više nego što možeš da zamisliš”. Zašto je važno za svaku ženu da tu rečenicu ima na umu svakog trenutka svog života?

Zato što smo mi žene veličanstvena i šašava bića.  Sa jedne strane, često tražimo od partnera, simpatija, udvarača, da nas tretiraju kao da smo dar Života, a sa druge strane sebe ne tretiramo tako.  Kada nas neko pita šta želimo od života, većina prvo hoće da se bavi izgledom i skidanjem kila, pa onda svim ostalim.  Zaboravljamo, o kako zaboravljamo, da i sa viškom kila i sa krivim zubima i izrastkom ljudi nas vole, za nama se okreću na ulici, udvaraju, a mi odmahujemo rukom.  Zaboravljamo da i za svaku našu nesigurnost postoji minimum milion ljudi koji će se od srca nasmejati kada im kažemo da nismo vredne svojih snova i ohrabriti da krenemo napred.  Probajte.  Pokrenite peticiju pa se uverite.  Ja vam garantujem milion potpisa za svaki vaš nedosanjani san.

Da li je put promena završen?

Nikada.  Jedno sveto biće (Richard Rudd) je reklo, ako konstantno ne transcedentiraš, onda umireš i potpuno se slažem sa tim.  Ljudi, Kosmos diše kroz nas.  Kosmos traži da se širi kroz nas – neprekidno.  Promena je naše prirodno stanje.

Koliko je porodica važna za sreću?

Pitam se koliko je to individualna stvar.  Znamo toliko primera iz istorije gde su vodeći umovi bili samotnjaci i bežali iz porodičnog polja, te opet tolikih koji su upravo inspiraciju i stabilnost generisali iz porodice.  Na Balkanu je postulat da je porodica neophodna za sreću, te da svako ko ne osnuje porodicu nije sav svoj nešto što mnogi danas stavljaju na ispit i drago mi je zbog toga.

Koji je po Vama najbolji recept za povratak životne energije onda kada nam se čini da su „sve lađe potonule“?

Najbolji recept je da dopustite sebi da osluškujete svoje želje – ma kako velike i ma kako male – a onda da ih jednu po jednu ispunjavate.  One koje vam se čine dosadnim pošaljite nekom drugom.  Jedan dan ćete poželeti mirišljavu sveću, drugi dan će to biti kafa, možda sveska i raniji izlazak sa posla, a onda možda… Doći će vam želja toliko velika da vas paralizuje od straha, jer ćete misliti da je nestvarna.  Ako je oslušnete, zapljusnuće vas jednom silinom od energije, inspiracije i poleta, jer je izabrala baš vas da se ostvari KROZ vas.  Kad se to dogodi, vaše će biti samo da kažete PRISTAJEM – ona će vam pokazati put.  Sve(T) je u nama.

Kao što je i sama rekla, Vanja je danas srećna žena koja baš u ovim trenucima ljulja u kolevci svoje drugo dete i ističe koliko su joj naslednici na kraju dana najveći izvor inspiracije.

– Deca me stalno podsećaju na dve stvari – DA LI SMO PRETCI KAKVE ONI ZASLUŽUJU i ČIME TREBA DA BOGATIMO NJIHOVE GLAVICE DANAS DA ONI BUDU SPOSOBNI DA IZGRADE BOLJE SVETOVE ZA SEBE SUTRA. To je, složićete se, veliki izvor inspiracije – zaključuje Vanja Bokun Popović.

Pročitaj još:

Kako iskoristiti umor i neispavanost u svoju korist…

Knjiga koja donosi sreću: Štivo za sve koji su spremni da ostvare pun potencijal

Ivana Davidović se po mnogo čemu razlikuje od svojih vršnjakinja.

Foto: Latif Adrović

Ova mlada devojka je sa samo 24 godine, dostigla poslovni uspeh velikih razmera samo  uz pomoć svog talenta. Originalna i hrabra, Ivana je 2015. godine osnovala modni brend DISCIPLINA, koji je ubrzo osvojio srca mlađih generacija koje su  urbane i neustrašive baš kao i komadi koje stvara ova mlada dizajnerka.

– Sve je počelo tako što sam odeću koju sam dizajnirala prodavala onlajn, preko interneta. Malo po malo, interesovanje za moj brend je postajalo toliko veliko da sam odlučila da otvorim svoj butik. Ljudi u Srbiji su još uvek pomalo nezgodni i nepoverljivi kada je onlajn kupovina u pitanju tako da je ovo zaista prava stvar- objašnjava Ivana.

Ipak, put do uspeha nije bio nimalo lak. Iako je imala jasnu poslovnu viziju, Ivana je na sebe morala da preuzme gomilu razlilčitih poslova kako bi se njena ideja ostvarila.

– Bilo je jako teško sve ovo ostvariti od samog početka jer sam ja radila bukvalno sve. Od kurirskog posla i dostavljanjan garderobe do dizajna. Ipak, toliko volim to što radim da mi ne predstavlja neki veliki problem.  Zaista uživam u tome. Naravno, bila mi je potrebna velika hrabrost da pokrenem sama ovako nešto, ali mi je dosta olakšala sama situacija i činjenica da je sve počelo nekako spontano. Nisam očekivala da će moj brend i dizajn toliko da se svidi ljudima, ali polako sam evo došla i do svoje prve radnje, a ja se nadam da će ih biti još. Planiram da napravim dečiju kolekciju jer mi se mnogo majki javlja sa tom željom s obzirom da im se sviđa taj kežual strit stajl- priča Ivana.

Foto: Latif Adrović

– DISCIPLINA je moj brend za koji dizajniram, ali sarađujem sa par stranih i domaćih dizajnera. Kada stvaram, polazim od sebe i od onoga što bih ja nosila. Teško mi je bilo da pronađem nešto što bi meni sasvim odgovaralo i onda sam tako i počela sa idejom da napravim nešto za sebe, prijatelje i ljude koje poznajem. Samo ime brenda je došlo od lične discipline i načina na koji sam ja vaspitana i odgajana. Navikla sam na onu čuvenu rečenicu “red, rad i disciplina” i spontano je došlo do takvog naziva. Slučajnost je i da su prva dva slova u stvari moji inicijali, pa kada se tako sve potrefilo ime se samo nametnulo- objašnjava Ivana.

Dizajn i odeća koju Ivana stvara je namenjen svakome ko se prepoznaje u takvom stilu odevanja, bez neke ciljne grupe. Ipak, najviše se javljaju i kupuju mladi ljudi.

–  Želim da devojke pobegnu od te “uniformisanosti” koja se sada nameće. Odeća koju dizajniram ima moj lični pečat i mislim da je jako bitno da ljudi shvate da treba da budu unikatni. Detalji mogu da učine velike stvari za autfit i treba pobeći što dalje od tog preslikanog izgleda mladih koji se danas forsira. To je još jedan od razloga zašto sam uopšte počela da se bavim ovim poslom, beg od uniformisanosti- zaključuje Ivana.

Pročitaj još:

Vanjin put do sreće, od zastrašujućeg zdravstvenog problema do potpunog pronalaženja sebe

Sanja Ciganović: Ja sam razvedena i srećna mama!

Heroj sa crvenim karminom: Ovo je priča hrabre Saše Simović

“Sad je 23.03 i upravo šaljem poruke tvom dečku. Dobro, ne baš tvom, ali ovo pišem tebi. Devojci koja nema pojma da dečko koga voli upravo meni objašnjava šta sve želi da mi radi, šalje svoje fotografije i smajliće. Ja sam druga žena. Nisam kurva, iako bi me ti rado tako zvala. Ne odgovaram stereotipu druge žene. Znate na koji mislim – sve savršene fotografije na Instagramu, zanosne duge kose i svih pravih oblina. To nisam ja. Nisam ništa posebno. Nisam ni lepša, ni smešnija od vas, ili bolja u krevetu od vas. Nisam sponzoruša. Jako sam obična.

Ali ipak, zadnjih pet veza koje sam imala, i tu termin veza koristim uopšteno, bile su sa sa zauzetim muškarcima. Imam prijateljice koje nikad ne bi bile kao ja. Čim čuju da je frajer zauzet, odmah je nedodirljiv. Ne znam zašto sam ja drugačija. Ne znam zašto me privlače zauzeti muškarci. Bliski, muški, prijatelj misli da je to zato jer imam “problema sa vezivanjem”. Njegova teorija je da ako je frajer nedostupan, da mi je odmah privlačniji jer sam svesna da ta veza nema budućnosti. Psiholog kod kog sam išla bio je uveren da je sve to posledica duboke nesigurnosti i potrebe da se potvrdi moja vrednost. Razumem o čemu je pričala, ego mi raste kad dobri muškarci sa mnom varaju svoje devojke. Iskreno, mislim da su svi ti romantični filmovi, koje sam pogledala i knjige koje sam pročitala izopačili moj um i da sam postala zavisnik od ideje o velikoj romansi”, napisala je u svom pismu čitateljka portala “Reddit”.

Foto: Profimedia

Ona je priznala i da mašta da je Mia iz filma “Zapravo ljubav”, Dženifer Lopez iz “Venčanje iz snova” ili Meredit iz “Uvoda u anatomiju”. Kaže i da se čudi koliko su muškarci zapravo voljni da varaju i koliko je među njima dobrih momaka.

“Nisu tu u pitanju “igrači”, to su obični momci koji vole svoje devojke, ali iz nekog razloga ulaze u svet prevare. Želim da razjasnim nešto – nije da sedim ovde i zlobno smišljam kako da uništim tvoju vezu – jednostavno mi se čini da mi nedostaje deo koji bi saosećao sa tobom. Nije da sam hladna osoba, ali ti za mene nisi stvarna. Nikad te nisam upoznala. I to mi nekako dopušta da radim ovakve stvari. Lakše mi je da budem druga žena bez krivice, samo sa puno frustracije jer ne mogu da ga viđam više, jer nije slobodan večeras jer dolaze tvoji roditelji ili izvodi tebe za tvoj rođendan. Možda bi bilo drugačije da sam ja ta koju vara, ali budući da nisam, možda jednostavno ne mogu da shvatim bol koju žena proživi kad otkrije prevaru. Ponekad mislim da sam prokleta. Bez obzira na to što se tebi čini da ja imam sve i da sam u boljem položaju od tebe realnost je da je u početku uzbudljivo i laskavo biti druga, ali ja ću uvek biti na drugom mestu. To saznanje je bolno. Tada je vreme za nekog novog, fantastičnog i zauzetog čoveka i krug se nastavlja. Naravno, dok ne pronađem svoj srećan kraj.”

Taj romantični čin kao da je bio najava budućeg života strane, a srpske kraljice. Produžila je svetorodnu lozu Nemanjića, postala najveća zadužbinarka među srpskim vladarkama. Jelena Anžujska (1236-1314) životni vek provela je u balansiranju Istoka i Zapada.

Dopisivala se s pravoslavnim duhovnim ocima, a papa ju je nazivao “svojom u Hristu najmilijom kćeri”. Branila je katoličanstvo, podizala katoličke crkve, ali i pravoslavne. U svojoj pravoslavnoj zadužbini se i zamonašila, postala svetiteljka.

Neobična vladarka iz kuće Nemanjića imala je velikog udela u istoriji Srbije više od šest decenija. Jelena Anžujska je prva žena u srpskoj književnosti kojoj je posvećeno žitije, a upravo pisac živopisa, arhiepiskop Danilo II, govori o njenom plemićkom poreklu: “Ova blagočastiva i hristoljubiva blažena gospođa Jelena bila je od plemena fruškoga (francuskoga), kći slavnih roditelja, koji su bili u velikom bogatstvu i slavi.”

Nije tačno utvđeno iz koje je grane anžujske porodice – vladara Francuske, Sicilije i delova vizantijskog carstva došla. Neki smatraju da je bila u srodstvu sa samim Šarlom Anžujskim, napuljskim krajem, drugi da je potomak francuskih plemića koji su vladali grčkim oblastima, treći kažu da je ćerka Isaka Drugoj Anđela i mađarske princeze Margarete-Marije. Rodila je petoro dece, Dragutina i Milutina, koji su postali kraljevi srpski, kao i kćerku Brnču, udatu za župana Đurđa, sina Stefana koji je umro mlad, i još jednu kćerku, kojoj se ne zna ime.

Jelena Anžujska

Kraljica “oštra rečju, a blaga po prirodi, neporočna životom, u zapovedanju krotka…” bila je jedna od najprosvećenijih žena u Srbiji tog vremena. Govorila je više stranih jezika, a kasnije upravljanje delovima srpske države svedoči i o njenim političkim veštinama. “Poznavajući sve knjige bila je gotova da odgovori svakome ko je pita”, beleži njen biograf.

Nova kraljica morala je biti novina u svom udajom stečenom domu, ali razlike koje sa roditeljskom kućom samo je pretočila u prednosti. Srpski dvor obogatila je tekovinama dalekog sveta u kome je odrasla, pa je zahvaljujući njoj nastala dvorska biblioteka, sastavljale su se “knjige božastvene”. Na svom dvoru u Brnjacima osnovala je internat za devojke bez roditelja i one iz siromašnih kuća, prvu poznatu žensku školu u Evropi u okviru kraljevskog dvora. Devojke je podučavala ručnom radu i kućnim poslovima, vaspitanju dece, ali im je davala i muzičko i osnovno literarno obrazovanje. Njene štićenice su po pravilu dobijale i dobre muževe, a kraljica se starala da za svaku obezbedi pristojan miraz.

Izložba “Jelena velika kraljica”, otvara se u Narodnom muzeju Kragujevac u četvrtak, 1. septembra 2016. u 19h u okviru VII Gospojinskih duhovnih svečanosti. Ovo je sedmo gostovanje izložbe nakon Raške, Kotora, Trebinja, Gornjeg Milanovca, Liona i Beograda. #muzejkraljevo #muzejkragujevac #izložba #gostovanje #otvaranje #jelenaanžujska

A post shared by Narodni muzej Kraljevo (@muzej.kraljevo) on Aug 31, 2016 at 5:45am PDT

“A kada su odrasle, udavaše ih za muževe da idu u svoje kuće, obdarujući ih svakim bogatstvom, a na mesto njih uzimala je druge devojke kao i prve.“ Među kraljičinim štićenicama, okružena njenom ljubavlju i pažnjom, bila je i maloletna Simonida, supruga kralja Milutina, koja je tu provela godine do zrelosti za brak.

Na dvoru kraljice Jelene izrađivalo se i skupoceno crkveno posuđe, odežde za jereje, naručivale se knjige i ikone. A kada je o kulturi ove obrazovane žene reč, neprocenjiva je njena redovna prepiska sa svetim ocima u Jerusalimu i na Svetoj gori. Monasi bi nosili „spisak njezinih grehova, i otuda su ponovo donosili pisane zapovesti, koje su na korist njezine duše.“ Iz dela pisma o gresima i oproštaju koje je naveo arhiepiskop Danilo II primetna je učenost kraljičina i sposobnost da se vešto metaforom izrazi: „Pošto je naš um obuzet metežom životnih pohota, kao što se lađa na morskoj pučini ljulja od morskih talasa, tako i ja grešna ljuto tonem u gresima mojima.“

Izložba “Jelena velika kraljica” projekat Narodnog muzeja Kraljevo, priređen u oktobru 2014. godine povodom obeležavanja sedam vekova od smrti kraljice Jelene (1314-2014), znamenite srpske kraljice francuskog porekla, žene kralja Uroša I i majke kraljeva Dragutin i Milutina. Ovaj veliki izložbeni projekat ostvaren u saradnji sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture i manastirom Gradac, čija je ktitorka kraljica Jelena. U toku 2015. godine projekat je gostovao u Raški i Gornjem Milanovcu (Srbija), Kotoru (Crna Gora) i Trebinju (Republika Srpska), a predstavljen je u Francuskoj u Kulturnom centru Srbije u Parizu (2015) i na Danima Frankofonije u Lionu (2016.). Autori izložbe su Tatjana Mihailović, muzejski savetnik arheolog, Suzana Novčić, viši kustos istoričar umetnosti i Emilija Pejović, savetnik Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, rukovodilac istraživanja manastira Gradac. U aprilu 2016. godine izložba gostuje u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Svečano otvaranje je u sredu, 6. aprila 2016, u 19h. #muzejkraljevo #galerijasanu #Izložba #gostovanje #otvaranje #jelenaanžujska

A post shared by Narodni muzej Kraljevo (@muzej.kraljevo) on Apr 5, 2016 at 6:55am PDT

Tu su i svedočanstva o prepisci kraljice sa Dubrovčnima i obećanje da će ih na vreme izvestiti ukoliko kralj Uroš na njih pošalje vojsku, prepiska sa brojnim stranim državnicima, kao i sa papom, koji je naziva „svojom u Hristu najmilijom kćeri“.

Kraljica se razlikovala o drugih vladarki tog toba i po tome što je bila veoma zainteresovana za političku situaciju svoje zemlje. Kraljice obično nisu imale pristup državnoj politici, a ona je, nakon što je princ Dragutin svrgao oca s prestola 1276. godine, na upravljanje dobila oblast Zete, Trebinja, krajeve oko Plava i Gornjeg Ibra. Posle smrti kralja Uroša I, monaha Simona, kraljica takozvanim „Zemljama kraljice matere“ upravlja skoro tri decenije.

Foto: Profimedia

– Ona je svojom oblašću upravljala kao pravi vladar. Imala je sopstvenu centralnu i lokalnu upravu, svoje kaznace, tepčije, sudije, župane, svoju vlastelu i vojsku. Raspolagala je prihodima od carina, koje su ubirane na prodatu robu po gradovima i trgovima, i davala ih pod zakup.Vodila je brigu o snabdevanju primorskih gradova žitom iz Južne Italije, a sa Dubrovnikom je samostalno sklapala ugovore o saradnji i prijateljstvu… Teritorije koje su joj dodeljene predstavljale su posebnu ‘državu’ kraljice Jelene – beleži Miloš Blagojević u knjizi „Srbija Nemanjića i Hilandar.“

Katolkinja pre udaje za kralja Uroša I, Jelena Anžujska i kasnije je štitila katolike i njihove hramove, posebno u svojoj oblasti. U priobalnom delu gradila je katoličke crkve, među kojima se ističu franjevački manastiri u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru. Pomagala je Bogorodičinu opatiju na Mljetu, pored barske nadbiskupije osnovala je biskupiju u obnovljenom gradu Sava (danas Sapa u Albaniji). Ali, isto tako redovno je darivala manastire u Jerusalimu, Sinaju i Svetoj Gori, Manastiru Mileševi poklonila je nomokanon i razne druge crkvene predmete. Nadgledala je izgradnju manastira Sopoćani i Gračanica, a posebna po arhitekturi je njena zadužbina Manastir Gradac.

Njena veličanstvena zadužbina, gde drugo nego u Dolini jorgovana, svedoči o srpskoj kraljici francuske krvi. Manastir predstavlja neobičan spoj dva različita arhitektonska stila – romaničkog i gotičkog. Nadahnuta ličnošću prvog srpskog arhiepiskopa i prosvetitelja Svetog Save, kraljica traži da freskopisac njenu zadužbinu oslika po uzoru na Studenicu, Bogoridičinu crkvu, koja je nastala kao realizacija zamisli upravo Save Nemanjića. Zapadni deo naosa predstavlja ciklus slika života ovog svetitelja, što je sasvim novo u srpskom srednjovekovnom slikarstvu. Kraljica Jelena još jednom istupa kao žena sveže i smele ideje.

Oko 1280. godine zamonašila se u pravoslavnoj crkvi Svetog Nikole u Skadru. I kao monahinja Jelisaveta nastavila je da živi na svom dvoru u Brnjacima i da vlada kao kraljica. Asketski skromna, uspela je da svoj dvor saačuva od elitizma, kulturu da približi narodu.

Dani Jorgovana

Nen portert nije oslikan u njenoj zadužbini, ali manastir Sopoćani, Arilje, Gračanica, Đurđevi stupovi, kao i ikona koju je poklonila Rimu čuvaju njen lik.

Kraljica Jelena Anžujska umrla je 1314. godine i sahranjena je u grobnici gradačke crkve. Legenda kaže da se posle tri godine javila jednom monahu u snu i tražila da izvade njeno telo iz zemlje. To je i učijeno, u grobu je pronađeno telo „gde leži kao u rosi“, posle čega je i kanonizovana. Manastir Gradac je više puta bio pustošen, mošti su nestale, a u manastiru Tvrdoš kao veliku svetinja čuva se ruka ove nesvakidašnje žene.

U porti Manastira Gradac svake godine u maju, kada jorgovani najviše cvetaju, održava se manifestacija „Dani kraljice Jelene“. Tad se svi podsete i kralja koji je znao da obezbedi svojoj zemlji moć i blagostanje, ali i da nežnim cvetovima dočeka ženu koja je njegovu zemlju zavolela kao svoju, devojke u njoj obrazovala kao da su joj ćerke, a sinove rađala da budu srpski kraljevi i da se uvek “opominju da u porod i vaspitanici hrišćanske vere i naroda blagovernoga”.

Pročitaj još: 

Kraljica koju narod obožava: Elizabeta II slavi 65 godina na prestolu!

Klara Cetkin, političarka koja se borila za prava žena u svetu

Bila je najfatalnija dama šezdesetih, a ovako izgleda nakon 50 godina karijere

Ova Srpkinja pored prefinjenog stila ima i lepu životnu priču koja prati njen rad. Ona svaki detalj garderobe danas kroji sa većom ljubavlju jer u svom poslu ima podršku emotivnog partnera.

– Puno mi znači podrška mog dečka, on je 50 odsto, ja sam druga polovina pa tako zajedno stvaramo celinu – uz širok osmeh priča Jelena.

Jelena Kovačević

Njihova ljubavna romansa ima priču kao iz filmova. On je Kris Briolan, Parižanin koji je modni stručnjak. Njih dvoje su se upoznali na Serbia Fashion Week-u u Novom Sadu, a njegovu pažnju u tom trenutku privukle su ni manje ni više nego – njene čizme. Tako su se upoznali i počeli da sarađuju. Krojenje i saveti o modi bile su njihove uobičajene teme neko vreme, sve dok se nisu pojavile prve varnice među njima.

– Kasnije sam se zaljubio u njene noge (smeh). Ona je divna žena i jako sam srećan što živimo i radimo zajedno. Mi smo srpsko-francuska veza, a živimo na relaciji Pariz-Novi Sad-Beograd – kaže Kris.

Jelena i Kris

Ono što je skretalo pažnju jeste to što je cela kolekcija bila crno bela, malo neobična kombinacija za proleće i leto. Barem nama koji nismo modni stručnjaci. A onda su nam oni objasnili njihovu ideju i inspiraciju.

– Ovo je bazična kolekcija u kojoj smo izmiksovali tri stvari: minimalizam, malo francuskog šika i italijanskog glamura odnosno ekstravagancije, sa detaljima u boji. Kolekcija je van vremenska, što znači da može uvek da se nosi – objasnili su oni.

Foto: Latif Adrović

Materijali su, gotovo više od 70 odsto prirodni, pa su spojeni muslin, viskoza, žoržet… Takođe, obuća je ono što je takođe neobičan, a interesantan sklop u ovoj kolekciji.

– Zanimljiva je kombinacija obuće, krenuli smo sa čizmama, a posle toga sam napravila rimljanke i sada najnovije su sandale i cipele. Nekako u poslednje vreme izbegavam štikle, a ovo je neki kompromis da nam da na visini, eleganciji i držanju, a da nam bude udobno – kaže Jelena koja dodaje da je obuća na platformu i elegantna i sportska, pa je htela da pokaže da i svečane haljine mogu da se ponesu oz obuću koja nije štikla.

Pogledajte celu kolekciju:

Pogledajte deo atmosfere sa revije:

Pročitaj još:

Glamur, intriga i raznolikost: Prekopirajte stil Jelene Rozge

“Ratnici ljubavi” zatvorili Srbija Fešn Vik: Poslednje veče ogromnog modnog događaja

Šokantne kombinacije i prefinjeni krojevi: O ovim haljinama se priča poslednjih dana

Da li ste oduvek želeli da se bavite novnarstvom ili je to sudbina odredila kao vaš poziv?

Moja priča o novinarstvu počinje još od pre desetak i kusur godina. Oduvek sam volela televiziju ali i pisano novinarstvo. Kao mala sam sa uživanjem gledala neke od naših poznatih spikera i voditelja  i još tada sam znala da ću se i ja jednog dana baviti upravo tim poslom. Prvo novinarsko i radijsko iskustvo stekla sam na tadašnjem “Trend” radiju u svom rodnom gradu Aleksandrovcu Župskom davne 2006. godine. Tačno je kada kažu da radio ima dušu jer to je poseban mediji. Nakon tog iskustva upisujem “Akademiju Lepih Umetnosti” i selim se Beograd. Nakon zavšene prve godine studija dobijam poziv od tadašnjeg profesora Saše Barbulovića (urednika Jutarnjeg programa RTS) da zajedno sa još par kolega sa klase budemo na praksi u desku Jutarnjeg programa RTS. Od tog momenta televizija postaje moj život. Nešto kasnije igrom slučaja (a ništa slučajno nije) dolazim na Televiziji Kopernikus na kojoj radim već skoro sedam godina i postajem jedno od prepoznatljivih tv lica ove kuće. Pre par godina pisala sam i za časopis “Srpska stvar”. Emisije koje vodim i uređujem su: Kafenisanje, Na kafi sa…, ali me zato takođe možete videti u vikend izdanjima emisija Kcn popodne ili Kcn Matineu pa čak i u emisiji Hipokrat koja se bazira na temama koje su posvećene zdravlju. Za mene je novinastvo moj stil i način života, neprestana avantura za nečim novim, drugačijim i inspirativnim…Profesija koja me me je puno čemu naučila ali i koja traži da joj se u potpunosti predaš do kraja.

Koliko je bilo teško i naporno građenje ovakve karijere kakvu imate danas i da li su vam se snovi ostvarili?

Bilo je momenata kada sam se pitala šta će meni ovo sve u životu? Ali to su razne situacije u kojima se borite za realizaciju svojih ideja ili zamisli u kojima želite da ostavite lični pečat. Nešto po čemu ćete biti prepoznatljivi i drugačiji od drugih. Sama  priroda mi je po malo buntovna i ne volim nepravdu i laž, pa onda to uvek rezultira sukobima sa nadređenima ili osobama koje žele da vas ukalupe. Ali, sve na kraju dođe na svoje. Smatram da moje vreme u profesionalnom smislu tek dolazi.

U toku karijere ste imali priliku da razgovarate sa značajnim ličnostima sa javne scene. Ko je od njih ostavio pozitivan utisak, a ko vas je možda razočarao?

Veliki broj naših značajnih ličnosti je na mene je ostavio pozitivan utisak jer sam imala prilike da sarađujem sa divnim sagovornicima i vrhunskim profesionalcima  poput pokojnog Gage Nikolića, Merime Njegomir, Bilje Krstić, Miše Mijatovića i mnogih drugih. Svi navedeni su vrhunski umetnici, a opet toliko jednostavni. Valjda je u njima njihova veličina. Nije bilo sagovornika koji su me razočarali ili neprijatno iznenadili.

Da li je bilo trenutaka kada želite da odustanete od ovog poziva i šta vam je tada vraćalo veru?

Ljubav prema ovom  poslu,vera u sebe, pozitivan stav prema svemu što nam se dešava (bilo dobro ili loše), ogroman trud i rad svakako su mi puno pomogli da nastavim dalje svojim putem. Ne smem zaboraviti da spomenem svoje roditelje i brata Dejana koji su uvek bili tu kao najveća  podrška. Draga koleginica Gordana Mašić je takodje zaslužna za moj profesionalni napredak  kao i jedna osoba koja je mom srcu posebno draga i koja je uvek tu da razume i pre svega veruje u mene…Zbog njih i zbog sebe uvek idem napred!

Šta je po vama potrebno da bi žena bila sasvim ispunjena i kompletna?

Da bi žena  bila potpuna i kompletna, prvo mora biti svesna sebe, svojih kvaliteta ali i svojih mana. Mora biti drugačija od većine drugih, dovoljno smela da iznese svoje stavove i da ih brani, da bude odgovorna i požrtvovana, a iznad svega voljena i da voli. Ljubav je ta koja pokreće sve!

Diplomirala je  na Evropskom univerzitetu u Beogradu i kroz samo studiranje verovala je da će se u budućnosti baviti PR-om.  Međutim sva radna mesta koja su joj se nudila ukazivala su na to da je njeno mesto zapravo u ljudskim resursima (HR). Radila je za konsultantske kuće i bila zaposlena na kadrovskim poslovima  koji su podrazumevali administrativne zadatke, koji predstavljaju samo jedan nivo HR profesije.  Uporedo sa tim upisala je NLP trening (više o NLP-u  čitajte OVDE) jer je u tom trenutku bila devojka koja malo veruje u sebe, koja ima mnoštvo ciljeva, a nijedan ostvaren.

– Kada sam imala 28 godina imala sam sreće da pronađem mentorku i coucha koja mi je pomogla u mom HR razvojnom putu – kaže Lidija.

Lidija sa suprugom na Diznijevom ostrvu, Foto: Privatna arhiva

Te iste godine počela je da se zabavlja sa današnjim suprugom koji je u to vreme radio kao spasilac na Diznijevom privatnom ostrvu. On je bio taj koji joj je dao ideju da se prijavi i da počne da radi tamo.

–Suprug mi je predložio da pošaljem CV za HR poziciju na Diznijevom ostrvu, a ja sam se smejala i mislila u sebi: “Bože slušaj ovog čoveka, o čemu on priča?!” – priseća se Lidija.

Lidija na Diznijevom ostrvu

Ubeđivala ga je Lidija da je to visoka pozicija i da ona nema dovoljno iskustva i znanja za ovo radno mesto.

– Ipak odlučila sam da pokušam nemajući šta da izgubim. Na NLP-u sam naučila tehnike postavljanja ciljeva i rešila da pokažem kako one u stvari ne daju rezultate. Tako sam jednog dana napisala cilj da sam HR na Diznijevom privatnom ostrvu 2013. godine i tek kada sam stavila reči na papir, zapisana misao je pokrenula želju i akciju – priča ona.

Lidija na Diznijevom ostrvu

Tako je Lidija kroz trening NLP-a i uz podršku supruga i mentorke, postala svesna svog znanja, počela da veruje u sebe i konačno poslala CV.

Mesec dana kasnije usledio je prvi poziv i to baš od generalnog menadžera ostrva.

– Tokom narednih pet meseci prošla sam pet krugova intervjua  i svaki od njih je trajao po 45 minuta, a za svaki sam se spremala kao za ispit. Moram da dodam da mi je i ovde dosta pomogao NLP. Finalni poziv mi je potvrdio da se moj trud isplatio. Kada su mi javili da sam primljena, skakala sam od sreće – priseća se Lidija.

Lidija na Diznijevom ostrvu

I tako je krenuo Lidijin put u Dizni svet…

HR avantura je vodila preko  Orlanda do ostrva.

Na ostrvu je provela dve godine kao HR brinući o 140 zaposlenih iz celog sveta.

– Zaista je bio izazov raditi sa ljudima koji potiču iz 28 različitih nacionalnosti gde treba uskladiti sve njihove kulturološke razlike. Život na ovakvom kruz ostrvu je veoma specifičan i dinamičan. Radi se i po 14 sati dnevno. Ostrvo svakodnevno poseti između dve i četiri hiljade gostiju i osim zaposlenih, na ostrvu nema drugih stanovnika – slikovito objašnjava Lidija.

Lidija na Diznijevom ostrvu

Nakon dve godine provedene na ostrvu, odlučila je da se vrati i da stečeno znanje i iskustvo iskoristi za pokretanje sopstvenog biznisa. Tako je otvorila prvu školu za kreativni HR na našim prostorima SMART LEAD d.o.o.

Uspešna poslovna žena, supruga i majka dve ćerke. Lepa i stilizovana. Stiže sve, doduše kako kaže, lakše bi joj bilo da joj dan traje 36 sati.

Ovo je još jedna priča koja treba da nam pokaže da svaka od nas može da postigne sve što je u životu zacrtala kao svoj cilj. Da, potrebna je volja, trud, hrabrost, podrška, ali može se.

Maja je jedna od žena koja se danas ne bavi onim šta je studirala, ali život ju je doveo na poziciju koju je potajno želela.

S obzirom na to da ste završili za inženjera tehnologije, da li ste sanjali da ćete raditi u auto industriji?

Iskreno – ne. Završila sam Tehnološki fakultet, a nakon toga upisala sam magistarske studije iz oblasti industrijskog inzenjerstva. Paralelno sam gradila i poslovnu karijeru, usavršavajući se radeći u raznim studentskim i javnim ustanovama, kada sam i definisala svoj profesionalni put.

Kako je došlo do toga?

Još pre upisa na studije želela sam da se bavim marketingom i nekim javnim poslom u kojem do izražaja dolazi moja kreativnost. Igrom slučaja (a verujem i u sudbinu), prvi posao mi je bio u marketingu Delta Holdinga. U tom velikom sistemu sam tokom 6 godina stekla dragoceno iskustvo, koje mi i danas itekako koristi. Posao je za mene postao način života. Uvek sam želela više i teško odolevala novim poslovnim izazovima, a jedan od takvih je bio mesto marketing menadžera u kompaniji Porsche SCG, gde sam se relativno lako uklopila ne samo u novu sredinu, već i u potpuno novu poslovnu sferu. Ovde sam otkrila svoju ljubav prema automobilima. Karijeru sam nastavila u kompaniji Grand Motors, gde trenutno obavljam poslove marketing menadžera kompanije Taavura Group za Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, Albaniju, Bosnu i Hrvatsku. Odgovorna sam za sve marketinške i komunikacione aktivnosti brendova Ford, Volvo i Infiniti u regionu.

Foto: Latif Adrović

Koje ste dileme imali pred prvi susret sa ovim „muškim poslom“?

Pa nije ih bilo mnogo, jer ovaj posao ipak nije samo muški. Danas je sve manje poslova koji se dele na muške i ženske. Zene su organizovanije, bolje pregovaraju, a po mnogima su i kreativnije i disciplinovanije od svojih kolega na istim položajima. Ako „slabiji pol“ može da upravlja super modernim putničkim avionima, ako je sve više žena u vojnim jedinicama širom sveta, ako žene učestvuju u auto trkama….zbog čega bi automobilska industrija bila izuzetak. Od prvog dana od kako sam u automobilskoj branši nisam se osećala inferiorno zbog toga što sam žena. Naprotiv! Marketinški postulati su slični, i kada vam je cilj da pospešite prodaju čokolade, i kada je zadatak da unapredite prodaju automobila.

Šta Vas je ohrabrilo?

Pre svega, znanje i jasno definisan životni cilj. A na ruku mi je išao i trend – sve je više žena na najodgovornijim marketinškim funkcijama.

Kako danas gledate na tu odluku?

Bila je potpuno ispravna. Sasvim sam se pronašla u automobilskoj branši.

Kakav ste bili vozač pre ulaska u ovaj posao?

Ne bih da budem neskromna, ali odličan. Kao i većini žena, parkiranje automobila mi je jedino oduvek predstavljavo problem.

Kako stoje stvari danas po tom pitanju?

Sada je mnogo drugačije: svi ti moćni, brzi, super opremljeni automobili koje sam imala prilike da vozim ili ih danas vozim pokreću mnogo više adrenalina, pa ponekad sebe uhvatim u brzinskim „nestašlucima“. A parking senzori mi olakšavaju i parkiranje.

Foto: Latif Adrović

Koji Vam je omiljeni automobil?

Privatno vozim Volvo-a, ali podjednako volim i uživam u vožnji u Ford i Infiniti modelima. Lista možda bi mogla da bude ovakva: neki od Fordovih modela kada se osećam kreativno, Volvo kada preovlada dama u meni, a Infiniti kada potenciram prestiž.

Koje Vaše osobine biste naveli kao ključne za uspeh koji ste postigli?

Čudesna alhemija: Uporan rad i energija, stalno zalaganje, neodustajanje, vera u sebe i hrabrost pred novim izazovima, Ali, postoji uvek i faktor sreće ili kako kaže poznata izreka – važno je naći se u pravo vreme na pravom mestu sa pravim ljudima.

Ima li mesta strahu u ovom poslu?

Posle više od 15 godina iskustva, više ne. Da biste se bavili menadžerskim poslom, morate da budete samouvereni i da zaslužite iskreno poštovanje svog tima. Ali, zauzvrat, morate da poštujete svoje zaposlene i da ih pohvalite kada za to ima povoda.

Kako reagujete u „kriznim situacijama“?

Smireno. Pokušavam da problem rešim uz neku šalu i uz ženski šarm.

Foto: Latif Adrović

Kako na Vaš uspeh i poziciju gledaju druge žene, a kako muškarci?

Sa ženama je specifično i reakcije su dijametralno suprotne – od potpune podrške, do prilične zavisti. Muškarcima, pak, imponuje da za poslovnog partnera imaju uspešnu ženu.

Ostaje li uz ovakav posao vremena za porodicu?

Posao čini najveći deo moje svakodnevnice, već više od petnaest godina. Ali ono malo vremena koje mi preostaje trudim se da provedem najkvalitetnije što mogu u društvu ćerkica Jovane i Elene, supruga i prijatelja i upravo je to ono što mi puni baterije.

Čega ste se sve zbog posla u životu odrekli?

Trudim se da se ne odričem ničega. Smatram da je balans između posla i privatnog života veoma važan, jer samo tako možemo biti ispunjeni i zadovoljni u obe sfere. Ali takodje svesni smo toga da menadžerska pozicija i uspešna karijera imaju i svoju tamnu stranu medalje: jako veliki pritisak, dugi radni dani, nedostatak slobodnog vremena i odricanja od privatnog života.

Imate li vremena za odmor?

Nikad dovoljno. Dan mi prekratko traje. Često umem da kažem da bi moj dan trebalo da traje bar 36 sati kako bih stigla da uradim sve što sam planirala i što sam želela. Zbog posla često putujem, pa mi u tim trenucima izuzetno nedostaju deca i vreme za druženje, hobi i sport. Mada, nemirnog sam duha i privatno mnogo volim da putujem, pa supruga i decu lako i brzo ubedim da skoro svaki vikend otputujemo negde, na planinu ili u neki dobar spa centar makar i u blizini Beograda. Ali najviše volim produžene vikende i godisnje odmore kada se ima dovoljno vremena da se ode i negde dalje.

Koji je Vaš neostvareni san?

Sve o čemu sam sanjala uglavnom ostvarujem, nesto brže, a nešto sporije.

Pročitaj još:

Ovo nije scenario za film, već realan život: Upoznajte Beograđanku koja je radila na Diznijevom privatnom ostrvu

Emotivna priča dizajnerke: Čizme su ih spojile, a ljubav skrojila svetsku kolekciju

Vanjin put do sreće, od zastrašujućeg zdravstvenog problema do potpunog pronalaženja sebe

Merilin Monro bi danas napnila 91. godinu!

Priča čuvene glumice koja je postala simbol seksepila počinje u sirotištu u Los Anđelesu. Jednu od najpopularnijih glumica u istoriji rodila je Gledis Perl Monro kao bucmastu bebu kojoj je dala ime Norma Džin.

Psihički nestabilna, Gledis je ubrzo morala da se odrekne svoje devojčice jer nije bila u mogućnosti da brine o bebi. Tako je žena koju će svet kasnije slepo obožavati odrasla u porodici koja je usvojila.

From humble beginnings as #NormaJeane to a legendary icon. #MarilynMonroe #TBT

A post shared by Marilyn Monroe (@marilynmonroe) on Jan 28, 2016 at 2:34pm PST

Do sedme godine je živela kod Alberta i Ide Bolender iz Hothorna u Kaliforniji. Postala je kasnije državna štićenica, a zatim je najbolja prijateljica njene majke Grejs Maki postala njen staratelj. Kada se Maki udala u njenoj kući više nije bilo mesta za Merilin, ali je ona smislila način da pronađe “dom” za lepu mladu devojku. Tako je Merilin protiv svoje volje ušla u svoj prvi brak sa Džejmsom Dafertijem. Imala je samo 16.godina.

Ahoy sailor, happy #Halloween! #NormaJeane #MarilynMonroe

A post shared by Marilyn Monroe (@marilynmonroe) on Oct 31, 2015 at 8:33am PDT

U svet šoubiznisa ušla je kroz modu. Mankenstvo je bila njena prva profesija i u njoj Merilin bila veoma uspešna. Zbog mode je i promenila kosu, pa je od brinete postala plavuša.

Happy Mother’s Day💛

A post shared by Marilyn Monroe (@welovemarilyn) on May 14, 2017 at 4:58pm PDT

Veliki preokret se desio 1946. godine kada je primetio lovac na talente Ben Luon koji joj je ponudio ugovor sa kućom “20th Century Fox”. Prva njena plata iznosila je 125 dolara nedeljno.

#MarilynMonroe poolside in 1949.

A post shared by Marilyn Monroe (@marilynmonroe) on Jun 18, 2015 at 9:40am PDT

Lepa i talentovana Merilin počela je da niže uloge. Početak njene karijere obeležili su filmovi „Skuda hu, skuda hej!“, „Opasne godine“, „Ne trudi se da kucaš“.

Filmskom zvezdom učinili su je naslovi “Muškarci više vole plavuše”, “Kako se udati za milionera” i “Autobuska stanica” nakon koje je bila nominovana za Zlatni globus. Scena gde je Merilin u belom haljini koja se širi svuda oko nje je ušla u istoriju kinematografije.

Beautiful icon💗✨

A post shared by Marilyn Monroe (@welovemarilyn) on May 26, 2016 at 11:00pm PDT

Merilin je publika brzo prihvatila, ali je kritičarima trebalo više vremena da je prihvate. Uradili su to upravo nakon “Autobuske stanice”.

I danas Merilin umeju da prate oznake da nije “prava glumica”, da je bila samo “prelepo lice”. Ali to mogu da govore samo oni koji se i ne trude (ili ne žele) da vide nešto više od tog lepog lica..

On this date in 1957: The Prince and the Showgirl premiered in theaters, starring #MarilynMonroe.

A post shared by Marilyn Monroe (@marilynmonroe) on Jun 13, 2015 at 1:33pm PDT

“Neki to vole vruće”, “Kleopatra”, “Neprilagođeni” , koje se svrstavaju u kasniji period njene karijere, to su i potvrdili. Velika Merilin Monro igrala je uz velika glumačka imena, poput Klarka Gebla, Džeka Lemona, Tonija Kertisa, Elizabet Tejlor.

Brakovi i privatan život

Merilin se tri puta udavala. Njen drugi brak bio je sa sportistom Džoom Dimađom, koji nije trpeo njenu popularnost i titulu poželjne žene. Samo 274 dana nakon venčanja ona je zbog psihičkog nasilja zatražila razvod.

Ipak, za njega je bila vezana do kraja života i uvek su ostali bliski. Kada se borila sa teškom psihičkom krizom (glumičina mama bolovala je od kliničke depresije), on je bio uz nju. Pisalo se tada da su se ponovo venčali, ali te glasine nisu bile potvrđene.

On this date in 1954: #MarilynMonroe married #JoeDiMaggio.

A post shared by Marilyn Monroe (@marilynmonroe) on Jan 14, 2016 at 12:52pm PST

Džo je ostao njen zaštitnik, pa ju je izvukao iz “opasnog društva” u kojem je bio i Frenk Sinatra. Kada je Merilin pronađena mrtva, Džo je organizovao njenu sahranu.

Na njen grob su godinama stizali buketi ruža, a Dimađo se nakon razlaza sa Merilin nije ženio.

Bio je veoma ispraćen i njen treći brak, sa Arturom Milerom. Obeležila ga je njena trudnoća i gubitak bebe (zbog endrometrioze od koje je bolovala).

60 Years Ago Today: #MarilynMonroe married Arthur Miller.

A post shared by Marilyn Monroe (@marilynmonroe) on Jun 29, 2016 at 3:33pm PDT

Brak sa Milerom trajao je od 1956. do 1961. Merilin je mišljenu mnogih biografa ovaj brak psihički dokrajčio jer Artur nije znao kako da se bori sa njenom tada već poljuljnom psihom. Holivud, brak i gubitak bebe je bio ogroman pritisak za lepu glumicu koja od svog supruga nije imala nikakvu podršku.

Afera sa Kenedijem

Nikada nije potvrđena veza Merilin Monro i Džona Kenedija, 35. američkog predsednika, ali su i pored toga na listama najkontroverznijih parova. Pričalo se da je predsednik slao poseban helikopter za Merilin koji bi je prevezao do njegove kuće u planini gde su se tajno nalazili. Kenedi je bio ljubitelj lepih žena, a Merilin je definitivno bila trofej dostojan predsednika.

Svet je slutio, a ona je 1962. u Medison skver gardenu u Njujorku na proslavi njegovog rođendana otpevala najpoznatiju rođendansku pesmu.

Ostala je Merilin upamćena i kao žena koja je zavela Kenedija, i to ne samo Džona već i njegovog brata Roberta. Dokaz njene veze sa drugim bratom je navodno pronađen u vidu pisma koje mu je ona slala, iako se smatra da je njen odnos sa Robertom počeo radi privlačenja Džonove pažnje.  Priča o njoj i čuvenoj porodici još nije završena. Nedavno se pojavila vest da su glumica i predsednik dobili ćerku.

Meriln Monro je 5. avgusta 1962. pronađena mrtva u njenom stanu u Los Anđelesu. Kao uzrok smrti navodilo se predoziranje tabletama za spavanje, ali njena smrt i danas ostaje misterija. Smatra se da je mnogo počela da se meša u političke poslove i da je upravo afera koju je imala sa Kenedijem bio njen put u sigurnu smrt. Koliko je to istina može samo da se nagađa, ali postoje biografi koji su sasvim sigurni da je lepa glumica jednostavno bila pretnja za čast, ugled i mandat porodice Kenedi.

O njoj je 2015. snimljen film “Tajni život Merilin Monro”. Prelepa glumica je i 2017. zvezda, a svaki detalj njenog života i dalje intrigira.

Pročitaj još:

Lepotica sa Barbadosa: Rijanin put do zvezda

Život Dru Barimor: Detinjstvo izgubljeno u svetu Holivuda

Nesvakidašnja umetnica  Branka Bogdanović iz Bara, koju nazivaju crnogorskom Faberžeom svojim raskošnim talentom i neiscrpnom energijom ukrašava prepeličja, kokošija pa čak nojeva i jaja od emua, koja zaista već na prvi pogled oduzimaju dah zbog svoje raskošne lepote.

Jaja optočena srebrom, zlatom, kristalima, slonovačom, svilom i čipkom predstavjaju prava mala umetnička dela.

Branka je do sada ukrasila više od 200 jaja, a svako je unikatno i priča za sebe. Branka, je inače samouka slikarka, koja je kako samo kaže svoju ljubav prema umetnosti i slikarstvu pretočila na ljusku jajeta od kojh pravi umetnička dela.

Većina jaja koja je napravila su veoma složene konstrukcije, poput kutijica na preklop koja su unutra presvučena svilom, ili kao jaje u obliku lotusovog cveta koji se otvara i ima osam kopči, a koje je na vrhu ukrašeno poludragim kamenom. Kad se skine kamen, jaje se otvara i otkriva svoju čarobnu unutrašnjost.

– Prvo istisnem sadržaj iz jajeta, pa ga brusim, pritom koristim najrazličitiji alat, najsličniji stomatološkom, moram biti veoma precizna, jer je ljuska jajeta veoma krhka i lako se polomi. Moja radionica je moja trpezarija koju sam u potpunosti prilagodila za rad, pa ukućani imaju mesto za jedan eventualno, tri tanjira za stolom i to je sve – sa osmehom priča Branka koja za ukrašavanje jednog jajeta utroši i po nedelju dana aktivnog rada od po pet šest sati dnevno.

Pogledajte još fotografija u galeriji:

Branka će u četvrtak u Beogradu na centralnom trgu Ušća imati izložbu svojih radova.

Pročitaj još:

Porodična zanimacija i vesela trpeza: Napravite uskršnju dekoraciju uz našu pomoć

Brzo, lako i bez prljanja: Ofarbajte uskršnja jaja u svili

Ako niste vešte domaćice, ovako ćete najlakše ofarbati jaja za Uskrs

Pregršt nagrada za mnoga umetnička postignuća, nekoliko zapaženih uloga, ništa manji talenat za pevanje i obožavanja od strane mnogih poznatih ličnosti…

Još kao trogodišnja devojčica je pokazivala talenat za glumu. Volela je da sva pažnja bude usmerena na nju, da izvodi raznorazne kerefeke, igra, peva i pleše pred gostima, sve kako bi zaradila aplauz. U nešto zrelijim godinama, nije uživala podršku najbližih da njen životni poziv bude gluma. Njen otac Bogdan bio je trgovački putnik i njegov životni moto je bio “gledaj od čega se živi”, a po njegovom mišljenju gluma nije bilo najbolje rešenje za njegovu naslednicu. Ipak, ko duboko veruje i nada se, taj i dođe do cilja. Upravo to je i bio put do uspeha Nađe Rodić. Gotovo pola života je provela na daskama koje život znače.

Ona je u harmoničnom braku sa rediteljem Strahinjom 33. godina, a iz njihove ljubavi su se rodili Alek i Sandra. Da porodicu nije odvajala od karijere, i da je želela uspeh i na jednom i na drugom polju možda najbolje svedoči podatak da je sa decom, još dok su bili bebe, dolazila da odigra predstavu.

Da zaista volite pozorište možda najbolje pokazuje činjenica da su se i vaša deca podigla u svlačionicama. Možete li malo da mi opišete taj period kada ste glumili, pa onda išli da nahranite dete u svlačionici?

Česta je pojava da deca nas glumaca barem trećinu ranog detinjstva provedu u pozorištu. Dobro je ko ima bakin servis, a ko nema, morao je da se snalazi. U pozorištu nema radnog vremena, od – do. Probe su nekada trajale, duže, nekad, kraće. Nekad prepodne, nekad popodne. Raspored se poštovao, a mi glumice majke morale smo da se snalazimo. Snalazila sam se kako sam znala i umela. Zdušno su mi pomagale garderoberke, službenice koje su radile po kancelarijama. Uvek je postajalo razumevanje. Predstava se morala odigrati. Aleka i Sandru sam često dovodila i ostavljala im u amanet da ih zabave i bila sigurna da će se brinuti o njima, dok sam na probi ili na predstavi. Ako su bili gladni, dobijali su da jedu. Ako im se spavalo, spavali su na foteljama iz scenografije. Ako im je bilo dosadno, zavirivali su u fundus. Gledali kostime, lutke, igrali se čegrtaljakama, trubama, mačevima. Naročito su ih očaravale maske. Sa njima su se igrali i u svojoj dečjoj mašti dočaravali razbojnike, gusare, pastire. Jednoga dana, kao i ja, postali su glumci, zaposleni u pozorištu “Duško Radović”. Hvala ti Bože.

Foto: Privatna arhiva

Kažete da ste bili dobar prijatelj sa Batom Živojinovićem i njegovom suprugom Lulom. Kakvi su oni bili? Kakve vas uspomene vežu za Batu? Da li možete da nam otkrijete neku anegdotu?

Moj suprug Strahinja i Bata su odrasli zajedno. On je bio kao član porodice Rodić. Zajedno su upisali glumačku školu. Zahvaljujući akademskom pozorištu i rediteljki Sonji Jovanović koja je dva mangupčića ocenila da su talentovani i usmerila ih na pravi put, ka umetnosti, pozorištu. Povod za upisivanje bila je i njihova velika ljubav prema kaubojskim filmovima. Hteli su i oni da budu kauboji, u džins pantalonama sa velikim šeširima i revolverima. Po završetku školovanja, Bata je hteo da se bavi filmom, a Straja režijom. Kako ga je Bog stvorio ležerno, nije podnosio da ga tamo neki reditelji maltetiraju, kao recimo Bata Konjević, da 11 puta ponoviš scenu. Govorio je: “Vrati Strahinja, ne valja, misli šta radiš. Vrati ponovo. Manje banči. Batali te cigarete. Na probu se ne dolazi mamuran. Idemo ponovo. Ne valja ništa. Pusti glas. Što si se stisao?! Vrati, pa vrati…” Tada se Strahinja iznervirao, bacio šešir i napustio probu i rekao ,,NIKAD VIŠE’’ ! I tako je bilo, upisao je Beogradsku akademiju, postao reditelj, i onda je naravno on terao glumce, vraćao i maltetirao. Da bi napravio onakvu predstavu kakvu je on zamislio koncepcijski. Bata i Lula su se venčali, malo pre Strahinje i mene, a onda smo i mi za njima. Često smo išli da kuvani đevrek kod Đeram pijace. Jeli ga uz ovčje kiselo mleko. Smejali se kada god je bilo moguće, družili se, skromni, bez para. Umoljavalali moju svekrvu Jovanku da nam da neki dinar za sladoled ili bioskop. Mladi, lepi, zaljubljeni bez para u džepu, a srećni. Ubrzo se rodio Batin sin Miljko, a odmah za njim i naš sin, Alek. Zatim njihova ćerka Jelena, a za njom naša ćerka Sandra. Lula i ja smo sa decom u kolicima, svraćale u park, čavrljale, povremeno se i ljutile na Batu i Straju, jer su često zaglavljivali u kafanu, i ostajali do zore. Dosta godina kasnije, zaigrala sam sa Batom u seriji “Seljaci”’ reditelja Dragoslava Lazića. Pre početka snimanja, Bata se operisao i pojavio mu se šećer u krvi. Lula nam je davala instrukcije, da pripazimo na njega. Da ne puši i ne jede slatko. I šta će se desiti… Jednom, u pauzi snimanja, neko iz ekipe je slavio rođendan i pojavila se velika čokoladna torta. Otpevali smo rođendansku pesmu, dobili po parče i navalili da jedemo. I Bata je hteo parče! Ali mu je rečeno, Bato, rekla je Lula da ne smeš! Bilo nas je mnogo, a torte, sve manje. Kada je Bata shvatio da je uskoro neće biti, zgrabio je ostatak, jedno veliko parče, i sa sve tacnom, otišao u garderobu, zaključao se, da ga niko ne ometa, i kroz vrata vikao: “Mamu vam je*em, mene ste našli da zajebavate!”’ Sve je pojeo. Naravno, Luli niko nije smeo da kaže šta se na snimanju tog dana dogodilo.

Desanka Maksimović vas je obožavala! Kakva je ona bila žena, da li ste se i privatno poznavali? Šta je ono što vam je prva asocijacija kada neko pomene njeno ime?

Često sam bila sa njom na književnim večerima. Učestvovale smo u programima Doma Kulture Vuk Karadžić u Beogradu. Čitale smo poeziju i ona i ja. Iako je bila u poznim godinama, i veoma zauzeta, ponekad smo pile čaj, kafu i jele slodoled kod čuvenog Pelivana.  Zvala me je devojčurak. Tiha, mirna, dobronamerna, ekstravagantna, sa velikim crnim šeširom bila je zapažena, uvažavana i obožavana. Pesnikinja nad pesnikinjama. Kad se pomene njeno ime, uvek se prisetim njene pesme i njenih reči ,,Nemam više vremena’’ a ja na to i danas kažem, “Tetka Deso, tek sada imam vremena”’.  Veoma sam ponosna što sam imala priliku da se družim sa njom, da slušam njen tihi glas i njene životne mudrosti. Isijavala je dobrotu i toplinu. U njenom društvu, blaženo sam se osećala i jedva čekala ponovni susret. Hvala joj što je bila prisutna u mom životu.

Foto: Privatna arhiva

Pored toga što glumite, vi i pevate i imate zavidan spisak angažovanja i numera. Šta biste izdvojili kao najveći uspeh u pevačkoj karijeri?

Za svaku glumicu koja može da otpeva, najveći uspeh je kada joj dodele da igra ulogu Koštane Bore Stankovića. To je izazov nad izazovima. Ni malo lak zadatak. Najlepša kombinacija i mogućnost da se pokažu sposobnost i kvalitet, igranja, pevanja i glume. Scene Koštane i Mitka se večno pamte i prepričavaju naslednicima, s kolena na koleno. “Ej Koštano, živa rano moja. Dođi da te bata Mitke celiva i dariva. Čuvaj bele pare, za crne dane. A crni dani ti dođoše”.

Kakav je osećaj kada “svako malo” dobijete pohvalu za svoj rad u vidu nagrade? Da li vas je neka posebno iznenadila? 

Veliko je uzbuđenje za svakog glumca, kada čuje da je predložen za nagradu. Znam da sam zaslužila, ali i drugi! I to je tačno tako. Da li ću je baš ja dobiti, ne znam. Sve je do kraja neizvesno i iščekujem, drhtim , grčim se i u sebi se molim “Bože pomozi mi”. Neko dotrčava, čuo za odluku žirija, dobronameran je da mi skrati muke. Oslobodi straha, glasno dovikne! Nađa dobila si Joakima! Sva sam se tresla i baženo prošaputala…Hvala ti Bože. Za mene su sve moje nagrade veoma značajne, ali nagrada “Joakim Vujić”’ je za svakog glumca veliki uspeh, nešto posebno.

Foto: Privatna arhiva

Čuperak je takođe obeležio vašu karijeru. Putujući teatar sa porodicom zaista zvuči kao sklop zanimljivog i korisnog. Koliko ljudi ste usrećili svojim dolaskom u njihov grad? Kako su izgledala vaša putovanja?

Naše malo putujuće pozorište “Čuperak” je nastalo iz želje, da prikažemo šta mi to možemo. U porodici smo svi umetnici. Sin Alek i kćerka Sandra glumci su i muzički obrazovani. Ja kraljica majka, tako me nazvao kompozitor Zoran Hristić, ja takođe glumica pozorišta Duško Radović, i otac Strahinja, akademski reditelj. Želeli smo u slobodnom vremenu da putujemo i uveseljavamo mališane, ali i onu malo stariju publiku. Sve smo uživo svirali, pevali i glumili. Na našim programima, između ostalog je pisalo: “Mi igramo, pevamo, sviramo i nikoga ne diramo”. Bilo je to najsrećnije vreme u našim životima. Osećala se velika ljubav i povezanost svih nas. Iako je bilo povremenih čarki, umeli smo ponekad da se i žestoko posvađamo, onako, umetnički. Ali, to je bilo samo trenutno. Više je bilo smeha, radosti, a najviše ljubavi. O našim predstavama se još uvek prepričava, trudili smo se da damo maksimum svog umetničkog umeća, da zabavimo decu, gegovima i smešnim situacijama. Bili smo klovnovi, pajaci, sa upadljivim kostimima, čegrtaljkama, trubicama, crvenim nosevima… Ništa nije smelo da bude razvučeno i dosadno. Kad mališani uz muziku i ritam vrckaju na svojim stolicama svoja dupenca, znali smo da uživaju u predstavi, i da na kraju sledi, smeh i pljeskanje njihovih ručica. Uzajamno smo se zahvaljivali. Mi njima, oni nama. Putovali smo širom Jugoslavije, učestvovali na festivalima, na kojima smo bili nagrađivani. Naša mala porodica je bila odgovorna. Jedino tako smo mogli da funkcionišemo. Da svuda stignemo po dogovoru tačno na vreme, nije smelo da se zakasni jer su nas dečica željno iščekivala. Povremeno nam je naša Sandra pravila probleme. Teško je ustajala u tri ujutro. Trebalo je putovati 300 – 400 kilometara i u obdanište, i školu, ili u neku drugu kulturnu ustanovu, stići na vreme. Probudimo je, a ona nastavi da spava. Vukli smo je za uši, hvatali za noge, golicali…sve je bilo ’zalud.  Nekad smo je prosto nosili u auto. U toku dana smo imali nekad i po tri predstave. Turneja je danima trajala. Taj ustaljeni svakodnevni ritam diži se, putuj, ručaj, opet putuj, igraj, večeraj, spavaj…Sve smo izdržavali. Nije nam bilo teško. Bili smo mladi, veseli, entuzijasti. Voleli smo to što radimo, taj čestit posao. Tu privilegiju, od Boga darovanu.

Napisali ste roman “Život na dlanu” u kojem piše rečenica “Ništa nije tako crno, kao što je nebo plavo”?  Šta ste hteli time da kažete?

Moramo biti spremni na to da u životu ima i lepih, a isto tako i ružnih trenutaka. Taj naš život, jedan jedini, koga svi volimo, nema zamenu. Zna da se sa nama žestoko poigra i svašta nam priredi. Na to moramo biti spremni, u svakom trenutku da prihvatimo sve ono što nas zadesi. Suočiti se sa strahom i neizvesnošću, ali bez panike. Sve bude i prođe. Za sve nađe rešenje, i sve se, mora izdržati i preboleti. Kao što prođe lepo u životu, tako prođe i ružno. Čas ovako, čas onako, čas gore, čas dole – kaže Bogdanka iz moje monodrame. A ja u svom romanu “Život na dlanu” kažem, “Ništa nije tako crno, kao što je nebo plavo”. S verom u Boga sve je moguće, bez njegove pomoći nema spasenja.

Foto: Goran Zlatković

Da li postoji nešto što ste toliko želeli, a da niste još uvek uspeli da ostvarite?

Želja mi je da već dobijenim nagradama priključim i nagradu “Žanka Stokić”. Ove godine sam i ja bila jedna od predloženih, ali na žalost nisam je dobila. Priznajem, razočarana sam. To priznanje bi bilo kruna mog celokupnog dostignuća u profesiji kojom se i danas bavim. U našim životima ništa nije nemoguće. Iako me omela bolest, koje se svi plaše, ali na kratko, nastavljam da živim i da radim ono što volim. Toj divnoj i pre svega, karakternoj glumici uvek sam se divila i težila da dostignem njen kvalitet. U svojoj dugogodišnjoj karijeri, dosta značajnih uloga, karakternih, za koje sam i dobijala značajna priznanja.

Da li možete za sebe da kažete da ste srećna i ispunjena žena?

Sa ponosom mogu reći da sam se u svakom pogledu ostvarila kao žena. Sa 19 godina, uplivala u bračne vode i do dana današnjeg ostala na površini. Ostvarila sam i održala porodicu. Udata za reditelja Strahinju, i dan danas se koprcamo da ostanemo zajedno. Od nas dvoje, namnožila se porodica koja broji sada nas desetoro. Kamo sreće da nas je još više. Dece nikada nije mnogo. Nije bilo lako odraditi sve obaveze koje su se od mene očekivale: Pozorište, predstave, rađanje, gajenje, školovanje, ići na pijacu, kuvati, spremati kuću, raditi zadatake, prati, peglati… Teško je to i zamisliti. Samo radi, radi od jutra do sutra! Spremaj uloge, uči tekst, budi doterana, vesela, raspoložena, udaj, oženi, gaji unuke, sve stigni. Što je mnogo, mnogo je, ali ako, ne žalim. Vidim šta sam stvorila, porodicu. Moja svetlost u životu, pored unuka Ane i Strahinje, je bakin mezimac praunuk Pavle. Još malo pa će tri godine, kaže, “Vojim Nađu, vojim”. Srećna sam i ispunjena.

Pročitaj još:

Ovo nije scenario za film, već realan život: Upoznajte Beograđanku koja je radila na Diznijevom privatnom ostrvu

Vanjin put do sreće, od zastrašujućeg zdravstvenog problema do potpunog pronalaženja sebe

Sestre koje su bile seks simbol u staroj Jugoslaviji, danas izgledaju OVAKO

“Bio sam na nebu i video mnogo zvezda, ali ti si lepša od svih!”, rekao je Đini slavni Jurij Gagarin, čovek koji je osvojio svemir.

Svetski seks-simbol pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, slavna italijanska glumica Đina Lolobriđida rođena je 4. jula 1927. u malom mestu Subijaku, 50 kilometara udaljenom od Rima.

Foto: Profimedia

Kao Luiđina Lolobriđida bila je druga od četiri ćerke Điovanija Merkurija, vlasnika male manufakture nameštaja, i Đusepine, domaćice.

Đineta, kako su je roditelji zvali odmila, bila je dobro i uporno dete. Osim dobrim ocenama, isticala se i smislom za umetnost, pa je već u nižim razredima osnovne škole bila u dramskoj sekciji. U crkvenom horu počela je da peva sa deset godina.

Nakon završetka Drugog svetskog rata, tokom kog se sa porodicom selila po malim mestima u okolini Rima kako bi lakše podneli glad i nemaštinu, Đina je nastavila školovanje. Dobila je skromnu stipendiju i 1945. upisala Akademiju likovnih umetnosti u Rimu. Kako je otac i majka nisu mogli mnogo finansijski pomagati, snalazila se kako je znala i umela: pozirala je kao model i učestvovala na izborima lepote.

Kada se 1947. godine pojavila na takmičenju za Mis Italije, publika ju je dočekala sa ovacijama aplauza. Iako je istog momenta po kročenju na pistu oduševila prisutne, Đina je te godine osvojila tek treće mesto. Međutim, od tada, njena raskošna lepota donela joj je brojne filmske ponude.

Foto: Profimedia

Iako joj je izbor pao na studije likovne umetnosti, sudbina je za nju htela nešto drugo. Prvu filmsku ulogu prihvatila je 1946. u filmu “Aquilla nera” (Crni orao) u kome igra i tada poznati Rozano Braci.

Zarada je bila primamljiva, te se Đina nije mnogo dvoumila. Bio je ovo njen filmski debi, čime su joj se otvorila vrata filmske umetnosti. Sledeće godine pojavljuje se u filmovima “Ljubavni eliksir” i “Ludosti zbog opere”, redatelja Marija Koste, u kojima nastupa slavni bariton Tito Gobi.

Kako bi snimala filmove i van Italije, Đina je naučila francuski i engleski jezik. Filmovima “Miss Italia” i “Pane, amore e fantasia” postiže veliki uspeh i postaje zvezda italijanskog filma. Svetsku popularnost donosi joj film snimljen u Francuskoj, “Fanfan la Tulipe” sa slavnim Žerarom Filipom. Od tada nosi nezvaničnu titulu najlepše žene sveta.

Vrlo brzo je stigao poziv iz Holivuda. Javio joj se filmski mogul Havard Hjuz I ona je 1950. stigla u filmsku Meku. Priča se kako joj je Havard dolazio u apartman posle ponoći s celim orkestrom, tražeći da plešu do zore. Nakon tri meseca ponudio joj je ugovor na engleskom. Odbila je da ga potpiše dok ne dobije prevod. Bogatog Havarda to je mnogo uvredilo i do zaključenja ugovora nije došlo. Đina se odmah vratila u Rim i nastavila da blista na evropskoj filmskoj sceni.

Kad se 1953. pojavila u Kanu, policija je morala da je spasava od najezde muškaraca koji su želeli da je dodirnu.

Foto: Profimedia

Kada je glumačka karijera krenula da joj slabi, počela je da se bavi novinarstvom, a 70-ih godina je uspela da dobije i ekskluzivni intervju sa Fidelom Kastrom.

Izdala je nekoliko knjiga, a 2013. godine je prodala svoju kolekciju nakita donirala 5 miliona dolara za istraživanje lečenja matičnim ćelijama. Živi na Siciliji na svom ranču, na kom ima i sopstveni muzej.

Foto: Profimedia

Pročitaj još:

Nekada čupavi devojčurak, a danas jedna od najvećih svetskih zvezda

Lepotica sa Barbadosa: Rijanin put do zvezda

Život Dru Barimor: Detinjstvo izgubljeno u svetu Holivuda

Kako je saopštila na svom sajtu, šampionka sveta iz 2009. godine Nađa Higl boluje od ulceroznog kolitisa, bolesti debelog creva, koja joj je nedavno dijagnostifikovana.

Njenu ispovest prenosimo u celosti:

“Još dok sam bila dete, osim dečjih standardnih bolesti, nikada nisam imala nekih većih zdravstvenih problema. Od šeste godine života sam se bavila plivanjem i vodila zdrav život. Od šestog razreda osnovne, kada sam operisala krajnike, pa do trudnoće, moj zdravstveni karton je bio prazan. Hiljadu puta sam se zapitala da li je moguće da se ovako nešto desi osobi koja je živela zdravim, sportskim načinom života?

Krenuću od samog početka. Prvu trudnoću sam iznela savršeno i sve je prošlo idealno, ako zanemarimo dugometražni porođaj.

Nisam imala neke tegobe u prvoj trudnoći i to je bio najveći razlog zašto sam odlučila da ubrzo proširimo našu divnu porodicu i da Dragan ima sa kim da odrasta. Želja mi se brzo ispunila i ostala sam u drugom stanju i sve je prolazilo u najboljem mogućem redu. Međutim, oko šestog meseca trudnoće, krvna slika, tačnije nivo gvožđa u krvi je bio u padu. Povezivali smo to sa malom razlikom između dve trudnoće, kao i hemoroidima koji su me još od prvog porođaja mučili.

Dakle, našla sam se u situaciji da su svi simptomi jednostavno bili zamaskirani zbog stanja u kom sam se nalazila. Tri puta nedeljno sam u bolnici primala gvožđe, međutim nije bilo pomaka. Došlo je do toga da će mi možda biti neophodna transfuzija, što me je užasno plašilo.

Borbu sa gvožđem smo vodili do početka osmog meseca trudnoće, kada me je ujutru odjednom počeo da probada bol u stomaku. Sva sreća pa sam znala da nije u pitanju beba, jer sam imala iskustvo kako kontrakcije izgledaju.

Spakovala sam starije dete i odvela ga kod majke, a ja krenula da vadim krv kako bi dr Parović, koji mi je vodio trudnoću, video nivo CRP-a. Rezultati su bili katastrofalni, a doktor je odmah potvrdio da je beba u dobrom stanju i uputio me kod dr Moše kako bi mi proverio stanje unutrašnjih organa.

Svi simptomi su ukazivali na pankreatit, što su kasnije analize i potvrdile. Verujte mi, nisam bila svesna u kojoj sam se opasnosti nalazila. Hitno su me prebacili na intenzivnu negu u Višegradskoj bolnici i pristupili svemu veoma ozbiljno.

Zbog stanja u kom sam se nalazila, nisu mogli da primene agresivnu terapiju, ali su uspevali da umanje bolove i stabilišu situaciju. Taman što su me skinuli sa intezivne nege i prebacili na održavanje trudnoće, usledio je novi napad i dr Petronijević je, uz pomoć hirurga dr Dušana Jovanovića, nedelju dana nakon carskog reza konstatovao da se pankreas vratio u normalu i konačno sam mogla da idem kući, a tada moje muke počinju.

Naime, tokom čitave trudnoće sam imala krvave stolice koje smo povezivali sa hemoroidima, međutim nije bilo tako. U toalet sam trčala 20-30 puta dnevno, i za nedelju dana sam izgubila 10 kilograma.

Konstatovano je da sam zaradila klostridiju, međutim i nakon duge terapije, odlazak u toalet je postao svakodnevnica. Na nagovor kume, otišla sam na kolonoskopiju, gde su, čim su malo zašli u crevo, videli o čemu se radi jer je crevo bilo u katastrofalnom stanju.

Dijagnostikovan mi je ulcerozni colitis, bolest debelog creva. U prvi mah sam bila užasnuta što je to autoimuna bolest koja će me pratiti do kraja života. Počela sam sa terapijom, i nadala se poboljšanju, ali nakon nekog vremena sam opet pala jer nije bilo napretka.

Tek kada sam hospitalizovana na odeljenju za gastroentrelogiju na Zvezdari, i kada su mi prof. Njegica Jojić i dr Marijana Protić uvele pravu terapiju, počela sam da osećam boljitak. Moja borba i dalje traje, još uvek nisam ušla u remisiju, ali imam dva najlepša motiva za borbu.

Iako zbog bolesti nisam uspevala da se izborim sa dve male bebe, bila sam srećna što imam priliku da ozdravim i da ih gledam kako rastu. Zahvalna sam što je u pitanju bolest koja može da se kontroliše i sa kojom može da se normalno živi kad se uvede u stanje remisije.

Ja sam na putu ka tome i nadam se da ću uz pomoć biološke terapije doći do rezultata”, poručila je naša plivačica.

Pročitaj još:

Govorilo se da je lepša i od zvezda na nebu: Šta danas radi Đina Lolobriđida?

Prijateljica Bate Živojinovića otkriva: Ove stvari sam morala da krijem od njegove supruge Lule

Čuli ste za “decu leptire”? Ona je majka takvog deteta, a evo kroz šta zajedno prolaze

Njeno se bogatstvo procenjuje na 8,5 miliona evra, a lepa Sheika je druga supruga Emira Katara i majka sedmoro dece. Ona je ne samo društvena i politička aktivistkinja, već takođe lobira za napredak u nauci i tehnologiji u svojoj zemlji.

Nagrađena je brojnim počasnim doktoratima i proglašena je prvom damom sa najviše stila u svetu.

Njeno se bogatstvo procenjuje na 627 miliona evra, a iako je mogla da živi luksuzno na račun svoga oca, ona je odlučila da i sama postane uspešna poslovna žena.

Vlasnica je nekoliko kompanija, često se pojavljuje na televiziji, a čak je napisala i knjigu. Uprkos pretrpanom rasporedu pronašla je vremena i za porodicu, pa ima dva sina i ćerku, prenosi express.hr.

 Margarita Luis-Drejfus, Francuska 

Margarita Luis-Drejfus, rođena kao Margarita Bogdanova, najbogatija je poslovna žena iz Rusije na svetu, a njeno se bogatstvo procenjuje na 4,4 milijarde evra.

Nakon smrti njenog supruga, postala je predsednica upravnog odbora Luis Drejfus grupe i vlasnica fudbalskog kluba Olimpik de Marsej. Pre nekoliko se godina preudala pa je uz pomoć veštačke oplodnje rodila dve ćerke – blizankinje.

Ona je osma u redu da postane naslednica krune Monaka.

#floralstyle🌷🌹 #floralprint#charlottecasiraghi #charlottecasiraghistyle #monacoroyals #monacoroyalfamily #monacostyle#celebritiesinprintedoutfit #celebritieswithflowers🌷

A post shared by @irene_cherry_b on Aug 19, 2017 at 2:02pm PDT

Unuka Grejs Keli radi kao novinarka, a svoje slobodno vreme posvećuje jahanju. Njeno se bogatstvo procenjuje na 4,8 milijardi evra.

Kristi Valton, SAD 

Udovica Džona T. Valtona ima bogatstvo koje se procenjuje na 5,2 milijardi evra. Njen je suprug bio sin osnivača trgovačkog lanca Vol-Mart. Važi za vrlo uticajnog ženskog filantropa koja se, osim posla, bavi humanitarnim radom.

Iris Fontboba, Čile 

Iris je nasledila bogatstvo od supruga, a ono se procenjuje na 11,6 milijardi evra. Ona je definitivno najbogatija Čileanka, pa i dalje vrlo uspešno vodi porodični posao, prenosi express.hr.

Loren Povel Džobs, SAD 

Udovica osnivača Epla ima bogatstvo koje se procenjuje na 17 milijardi evra. Nakon što je nasledila deonice Epla, postala je jedna od najbogatijih žena na svetu.

Vodi sopstveni biznis i učestvuje u velikom broju humanitarnih projekata.

Ona, zajedno sa svojim bratom, vodi uspešnu farmaceutsku kompaniju, a osim toga vlasnica je polovine deonica BMW-a. Najbogatija žena Nemačke uspešno vodi svoj posao, a slobodno vreme provodi sa porodicom.

Alis Valton, SAD 

Ona je još jedna milijarderka koja se obogatila zahvaljujući Vol-Maru. Njeno se bogatstvo procenjuje na 32,6 milijardi evra, a ona je ćerka Sema Valtona. Veliki je ljubitelj umetnosti pa je dobar deo novca koji ima uložen u skupocene slike.

Najbogatija i najstarija od milijarderki je kraljica L’Oreala sa bogatstvom od 36,6 milijardi evra.

Pročitaj još:

Prijateljica Bate Živojinovića otkriva: Ove stvari sam morala da krijem od njegove supruge Lule

Dama u automobilskoj industriji: Maji Babić žene u poslu često zavide, dok muškarcima imponuje njen uspeh

Govorilo se da je lepša i od zvezda na nebu: Šta danas radi Đina Lolobriđida?

Majčinstvo je toliko duboko ugrađeno u ženski identitet  da sam čak i u situaciji životne opasnosti pitala hoću li moći da se ostavarim kao majka. Da bih razbila zid ćutanja o strahovima i nadanjima, mauci koja nam nekad pomaže, a nekad izmiče, pozvala sam tri predivne žene na ručak želeći da ih pitam šta za njih znači fraza “ostvariti se kao majka” piše Marija Ratković za časopis “Elle”.

Marija Veljković ima troje dece i YouTube kanal “Trudnoća je dar” gde otvoreno govori o svakodnevnim izazovima, Mima Fazlagić o majčinstvu priča iz perspektive lekarke i zamenice direktora Centra za bioetičke studije u Srbiji, a Magda Janjić, urednica magazina Vice, priča o medijskoj i društvenoj slici majke, ali i o odgajanju dva tinejdžera u vrlo  netipičnoj zajednici nakon razvoda.

Našle smo se u restoranu Smokvica na Dorćolu i zaplovile u predele sakrivene iza čuvenog “ostvariti se kao majka”. Uz zdrave i orijentalne  letnje specijalitete počele smo priču od biološkog aspekta majčinstva. Kada se zaista žena ostvaruje kao majka- trudnoćom, rođenjem deteta, u kojoj fazi majčinstva se oseti ta ostvarenost.

Mima: Radim već 30 godina i bezbroj puta sam prisustvovala porođaju, prvom trenutku u kome se ostvaruje majčinstvio. Materinstvo je specifično, nešto što zaista jeste dar, naša rodna privilegija. Ali, kako se bavim i naukom, za mene se pojam majčinstva menja. Vrlo brzo moraćemo da promenimo definicije majčinstva, odgajanje dece i ljubavi jer napredak nauke to već menja.

Marija V: Ne bih rekla da je čin ostvarenja, barem kod mene, trudnoća ili čin rađanja, mnogo je komplikovano ostvariti se kao majka, ja sam tek sad ostvarena jer svoju decu obožavam i onu su centar mog sveta, svo troje.

Nas dve ranoranilice… Ona jer zeli, ja- jer moram 😂 Da se malo zagrlimo i ispricamo nase zenske price dok nema guzve ❤❤❤🦄🌹 #mama #mamaicerka #rosa #ljubav #radost #mom #momanddaughter #mylove #mygirl #babygirl #joy

A post shared by Marija Veljkovic (@mare.veljkovic) on Aug 29, 2017 at 1:15am PDT

Magda: Meni fraza “ostvariti se kao majka” izaziva anksionznost. Zanima me da li to uopšte ima veze sa biologijom? Kada sam odlučila da se “ostvarim kao majka” imala sam 26 godina i bila sam prilično šokirana tim ostvarenjem. Jesam majka ali ne znam jesam li ostvarena i da li sam zadovoljna tim ostvarenjem.

Mima: Možda ne bi trebalo to da kažem, ali ne postoji majčinstvo koje se uključi na dugme. Kada se porodi, ženi nije ni do čega. Odnos prema bebi se gradi i to nije stvar hormona ili biologije, a žene često moraju da odglume ono što se od njih očekuje. Ako grešim demantujte…

Magda: Mi igramo uloge koje su nam date i to je romantizovanje porođaja, brige i svega što dolazi posle. Što se mene tiče, to nije nimalo romantično.

Marija R: Možda je romantizovanje majčinstva mehanizam koji pomaže ženama da se snađu u nepoznatoj situaciji, da je osmisle i da im lakše prođe nešto što je objektivno veoma bolno i teško.

Marija V: Upravo zbog toga sam i otvorila blog, da majka može da kaže istinu. U romantičnoj verziji zna se samo ono “Ja sam najsrećnija na svetu”, a u stvarnosti se pitam “šta mu je s glavom, zašto je tako trouglasta?”. Ljubav je često zakopana negde ispod šoka kroz koji telo prolazi.

I tako ja stvorih svoj savrseni svet…. Za cetiri i po godine dobijes ceo jedan zivot, srecu i radost, smisao, i naravno- nezaobilaznu brigu ❤Kad postanes mama prvo si izgubljena, pa ti je sve cudno, a onda shvatis smisao i velicinu te najvece ljubavi. Slike su iz 9. meseca trudnoce sa Djuradjem, Rosom i Nevom 🍼🍼#ljubav #zivot #trudnoca #radost #9monthspregnant #babybump #bump #pregnant #pregnantbelly #proud #happy #lifeisbeautiful #pregnantglow #tb #memories #pregnantlife

A post shared by Marija Veljkovic (@mare.veljkovic) on Aug 15, 2017 at 12:14am PDT

Mima: Kada žena dobije prvo dete i ode kući sa njim, ne zna ništa, ni kako da ga hrani, ni da li beba jede, spava, ni da li diše. Ona je 24 sata u nekoj trenerci sa grudima iz kojih curi mleko, spava po dve sekunde, a zbog pada hormona razvija se blagi vid depresije kao reaktivno, a ne patološko stanje. Svi kažu da je to nešto najlepše, a u stvari to je najstrašniji posao na svetu. A ljubav se stvara kada žena shvati da novo biće ne može da opstane bez nje i tako se razvijaju emocije. Danas, kada bi vam neko spustio bebu kroz prozor posle šest meseci brige o tom detetu ne bi bilo nikakve razlike u količini emocija, ljubavi i brige u odnosu na bebu koju ste rodili. To ipak nije biologija.

Marija R: Magda, u tvom slučaju deca su jedan deo nedelje kod oca, aj jedan deo kod tebe u Srbiji i to nije uobičajeno. Kakva je očekivanja društvo stavljalo pred tebe?

Magda: Bilo je dosta problema. Razmišljam o tome kako je u našem društvu  teško biti majka i ne biti majka, a najteže je biti ono što želiš i raditi kako misliš da treba. Ali deca razvedenih roditelja se stigmatizuju. Kada se ona iz “normalnih” porodica u školi ponašaju čudno to je faza, a kada se govori o deci iz atipičnih porodičnih zajednica onda “nešto nije u redu”. To mi je bilo najteže pogotovu sada kada su oni tinejdžeri. Majke koje ne provode sve vreme sa decom, moraju više da objašnjavaju. Ali, nema tu puno da se objašnjava, nego rešavamo situacije kroz koje prolazimo kao porodica onako kako one dolaze.

Mima: Četrdeset odsto parova je razvedeno, u ordinaciji se mesečno sretnem sa bar, šest žena sa donatorskim jajnim ćelijama. Ima puno gej parova koji se na razne načine snađu da dobiju dete, dok sa druge strane u takozvanim “normalnim porodicama ” ima dosta slučajeva nasilja, psihičkih poremećaja koji se ne leče…

Marija R: Meni je bilo mnogo teško da se odreknem materice- iako je to bilo spsolutno neophodno. Svesno sam odlučila da ne rizikujem žrtvujući zdravlje, jer ne želim da moje još nerođeno dete nosi teret mojih teških ili sebičnih odluka. Alergična sam na to što se u medijima koristi fraza majka hrabrost za majke koje žrtvuju svoje zdravlje ili život. U istoimenoj Brehtovoj drami Majka Hrabrost je ime za konformističku majku koja gazi napred žrtvujući čak i decu zarad nekih prizemnih ciljeva, zar ne?

Magda: Stvarno ne mogu da zamislim situaciju u kojoj sedim sa decom i ponavljam im da su oni moj smisao života. Mi moramo da imamo svoj smisao života da bismo ga dali deci. Nema toga ukoliko žena misli da je žrtva ili ako to jeste. Kao ostvarena žena, došla sam do stadijuma u kome ne moram da žrtvujem ništa, ali moram da balansiram. Ako pokušavaš da imaš pipke na svim poljima burnout je neminovan.

Mima: Život je nešto što se događa dok ga mi planiramo. Reći ću jedno svetogrđe- život može biti kvalitetan i bez dece. Ja nema decu i često u praksi srećem žene koje rade i po petnaest vantelesnih oplodnji, potpuno uništavajući svoj život jer ne postoji više ništa osim očekivanja trudničkog stomaka. Mi ipak nismo samo amebe, da nam je jedini cilj prosta deoba. Biti majka je savršenstvo, mogu reći i smisao života, ali iskustvo govori da moramo živeti pun život sa onim kartama koje su nam dodeljene, uzeti najbolje od svega.

Magda: Mislim da je surogat majčinstvo super jer konačno može da se razbije patrijahalni mit majčinstva. To je škakljiva tema i naravno ne treba zanemariti ni to da su surogat majke uvek iz nižih klasa, a roditelji iz viših.

Marija R: Kada bi surogat materinstvo bilo široko dostupno i priuštivo, razbio bi se taj klasno jaz. Medijsko predstavljanje surogat majčinstva kao hira bogatih krije strašnu istinu da je mnogim roditeljima to jedini način da dobiju dete. Neki parovi pod pritiskom nerazumevanja sredine glume pravu trudnoću. Surogat majčinstvo je sada u Srbiji krivično delo i to je apsurd.

Marija V: Javnost treba obavestiti. Sve što sam ja znala o surogat majčinstvu je da je Sara Džesika Parker dobila blizance i pisalo je da je to zato što nije htela da se ugoji.

Marija R: Mene zanimaju prebrisane priče, ono o čemu se ćuti. Sva dostignuća nauke gube značaj ako nisu dostupna običnoj ženi. Danas, žene u kučnim uslovima vrše veštačku oplodnju, odnosno inseminaciju, kao i ranije i danas se vrše ilegalni abortusi tamo gde je zabranjeno. Kome u današnje vreme da se obrate gej parovi ili singl žene koje žele da rode dete?

Foto: Latif Adrović

Mima: Pre svega ginekologu. Kao lekarka, ja nisam tu da osuđujem ili favorizujem tuđe izbore, već da pomognem pacijentu. Ukoliko žena želi dete sa donatorskim embrionom, sa medicinske strane potpuno je nebitno da li je i sa kim u vezi. Većina gej parova okleva da se obrati lekaru zbo diskriminacije.

Marija V: Mnoge superžene odluče da nemaju decu jer se majčinstvo degradira, prikazuje kao kliše. Neke drugarice udaljile su se od mene kada sam postala majka zato što se to doživljava kao nešto dosadno. Majke su predstavljenje jednodimenzionalno, žene koje pričaju samo o pelenama i mleku, a istina je da si kompleksnija kada si majka.

Magda: Mislim da je u redu i to da mame budu dosadne. Uskraćivanjem izbora svi su u problemu.

Marija V: Mi već dve godine pokušavamo da se slikamo za Novu godinu i uvek neko plače, podriguje, ispada iz kadra, ili sam ja trudna pa mi je muka…Imamo samo jednu sliku na kojoj smo svi srećni, ali se Đurađ pošto se odvikavao od pelena, upiškio. Nismo svi našminkani, ali smo radosni. Najvažnije je raditi po svom osećaju. Majčinstvo je ogroman i važan aspekt života, ali svaka majka je i nešto više.

Pročitaj još:

Ni vantelesna, ni surogat majčinstvo: Nova nada za parove koji ne mogu da dobiju dete

Dr Mima Fazlagić objasnila: Da li su stres i neplodnost povezani?

Prilagodite im se: Naučite sve o simptomima i promenama u prvom trimestru trudnoće