Osim njenih romana publika je uvek uživala i u dogodovštinama vezanim za njen život.
Isidorina majka, Nevenka Đurović je ćerka akademika i književnika Dušana Đurovića, a život je provela kao profesorka engleskog jezika. Kao saputnika u svojim putešestvijima po svetu odabrala je Dimitrija Bjelicu, nadaleko čuvenog šahovskog novinara, zbog čije je karijere mala Isidora „odrastala na aerodromima umesto u vrtiću“, kako je jednom prilikom istakla.
– Mama je profesor, racionalna, divna, plemenita žena koja mi je dala stabilnost moralnu. Pošto je ona anglista i predavala je englesku srednjovekovnu književnost radila je na tome da učim pet-šest jezika – ispričala je jednom prilikom u emisiji „Iz profila“ Isidora, dodajući kroz smeh da ju je otac podržavao u buntovništvu, dok je majka bila ona koja je „peglala kod profesora“ kada u nečemu pretera.
– Moji roditelji su u doba mog detinjstva za Sarajevo bili pojam modernizma. Kroz njihov stan su defilovali mnogi interesantni ljudi. Meni su bukvalno bebisiterke bili Bobi Fišer, kog ja prvi put srećem kako stoji u gaćama u salonu i pitam: „Ko je ovaj ludi Amerikanac?“, zatim velike evropske filmske zvezde koje su više volele da spavaju u našem stanu nego u hotelu. Između očevih putovanja na kojima je radio te šahovske teme, radio je i intervjue sa papama, Jurijem Gagarinom, Bitlsima, Lejdi Di, a ja sam kao mali pomoćnik bila tu.
A onda je objavila priču o svojoj bolesti, koja danas kida dušu. Prenosimo je u celosti:
„Trebalo je da umrem u proleće 2013, samo zahvaljujući mojoj prijateljici dr Dušici Matović otkrili su mi kancer na levom jajniku veličine 10 centimetara koji je već metastazirao. Loša prognoza od šest do osam meseci života. Ja sam izdržala cele četiri godine. Ovo vam, da pogrešno ne pomislite, pišem iz očaja, a ne da bi se pohvalila ako ste tako pomislili. Naprotiv, žalim iz dubine duše što sam uprkos svemu ovoliko izdržala.
Da sam umrla na vreme, ne bih saznala za mnoge izdaje, žalili bi me od srca svi koji su tvrdili da su mi prijatelji, a bilo ih je jako jako mnogo… Ne bih prošla sve teške terapije i još teže izdaje, obmane i laži, ne bih doživela da me čak optuže da sam izmislila bolest i šta sve već ne, deci bi bilo teško, ali bar im ne bih rasprodala svu imovinu da još malo produžim život i ne bi nesrećni odrastali po bolnicama i gledali me u strašnom stanju gde se gubi svaki ljudski dignitet.
Da sam lepo umrla na vreme, ne bih dozivela da nanosim toliku bol najmilijim i da gledam kako rak ne jede samo mene nego i sve dobro što smo imali u životu… a rak baš ima apetit, jede kao lud sve romantiku, humor, veselost, novac, sećanja, nadu. A seje strah, bedu i patetiku. Sve na šta naiđe pojede i kad poživiš predugo ne ostane ti baš ništa…
Da da se nisam ovoliko borila za život ,ostala bi bar iluzija o mom životu, ovako kad sve iluzije pokopate pre sebe, malo sta ostane za pokopati… da da se nisam borila kao lavica i da sam lepo umrla na vreme sa stillm u ranim četrdesetim, ne samo da bih izbegla 30 hemioterapija nego nikad ne bih znala kako je to jesti kubanske bube i piti caj oleandera kao što ne bih prošla agoniju preko 300 krajnje opskurnih i sumanutih alternativnih metoda koje sam probala i koje niko normalan ne bi probao…
Da se nisam borila kao sumanuta, ne bih doživela da smetam svima koje sam volela i nikad ne bih shvatila koliko sam prokleto sama niti bih saznala kako je to kad oni koji su vas voleli čekaju da odete jer više ne mogu da izdrže da gledaju kako svaki dan ima sve više bolesti, a sve manje vas.
Da, da se nisam ovoliko borila i sve podnosila hrabro i odvažno, otišla bih kao mnogo voljenija i poštovanija i srećnija i sinonim za moje ime ne bi bio bolest..
Da, verovala sam da je hrabrost boriti se za još jedan dan života, danas znam da je veća hrabrost otići na vreme. Zato Izvinjavam se svima porodici, prijateljima, čitaocima kojima sam svojim krajnje neukusnim i predugim prežzivljavanjem kao i nedoličnim ponašanjem za kancer bolesnika izazvala dodatnu bol, neprijatnosti i muke.
Izvinjavam se i sebi jer mi sve ovo nije trebalo, a mora se umreti svakako. Ne zamerite mi, preklinjem vas što sam bila toliko glupa. Jedna od stvari koju između ostalog spoznaš kad živiš duže nego što je trebalo je koliko si beskrajno glup i koliko je ljudska pamet precenjena kategorija“.
Podsetimo, Isidora je preminula 5. avgusta nakon duge borbe protiv raka jajnika.